Na mestu koje ću opisati nalazi se raskrsnica na Glavnoj užičkoj ulici koja pripada toponimu “Megdan”. Taj toponim koji dobi ime zbog turskih i srpskih dečaka čobana, koji tu bejahu megdandžije. Po ovoj raskrsnici je ceo kraj do Đetinje dobio ime “Megdan”.
Tu se moje društvo okupljalo za vreme korzoa, družilo se i šalilo. Tu, kod Apoteke, smo nasledili posebni poznati užički erski duh. Lepi su to dani bili, kojih se rado sećam, i zato ću mu posvetiti malo više pažnje.
U starom Užicu, odmah posle Prvog svetskog, bila je otvorena abadžijska radnja Stefanovićeva, koja je počela da radi posle Prvog svetskog rata. Zvao se Radenko Stefanović – Galac. Kasnije je bio jedan od predsednika FK” Sloboda”. Njegova radnja je bila u omanjoj prizemnoj kući sagrađenoj još u tursko vreme.
Godine 1938. godine u novosagrađenoj zgradi. magistar farmacije Jovan Jovanović otvorio apoteku. koja je radila do 1949. godine, kada je oduzeta – nacionalizovana. Tu, preko puta glavne ulice dugo je bila Vukosvljevića kuća gde je danas blok “Zlatibor”, a preko ulice koja vodi prema Đetinji je bila druga užička samousluga “Obnova”. Danas je tu jedna od brojnih banki.
Do apoteke je bila kafana tada čuvenog Sava Radikalca “Radikalac” . U vreme moje mladosti uz apoteku je bila, u posleratnoj izgrađenoj poslovno stambenoj zgradi, knjižara “Pobeda”, danas Francuska banka.