Glišo Kokara u kafani Šumadija

2118

“U kafanu mog kuma Gliša dolazili su mladi sportisti. Brinuo je o fudbalerima “Slobode”, zapažao nedostatke i trenerima ukazivao na nove pristupe igri. Posmatrao je treninge, a zatim momke gostio, snažio im volju i jačao krv hranom za pobednike” – Petar Tešić

Deo Užica od Kasapčića mosta do
Deo Užica od Kasapčića mosta do “Megdana”, 1935. godine

Kada se pređe Kasapčića most i krene ulicom prema “Megdanu”, najvažniji objekat toga dela grada bila je naravno kafana. Imalo je niz kafana na tom mestu, koje su bile poznate u užičkoj čaršiji. Jedna kafana je bila ta užička znamenitost “Đerova kafana”, “Truman”, “Kod Gliša”, kafana “Šumadija”. U njoj i u Šuljaginoj lepinji sa stanovala kafanska duša užičkih pekara i kafana gde se dobro jelo…

Doajen užičkog novinarstva Petar Tešić često do groblja na Dovarju prošeta pored spomenika tih znamenitih Užičana, da se podseti uspomena na prijatelje sa kojima se nekada družio. Tako nastade knjiga “Moji prijatelji, spomenici, ljudi” u njoj postoji dva pasusa:
(…)”Jedino je on primetio kada se moja i ruka devojke o kojoj sam pisao pesme spojile ispod stola i govorio mi da će ta zanesenost trajati koliko i život. Bio sam mlad, reč “zauvek” se u tim godinama olako izgovara. Glišo je verovao da ću bar sledećih pedeset godina brati crvene ruže u vrtu na Metevištu ako je slučajno sretnem…” (…)

“Kad zađem među spomenike na Dovarju i pogledam u sliku Glišovu, sve što mi se danas događa sagledavam njegovim očima i, logikom nepristrasnog posmatrača, pokušavam da hodam uspravno. U ruci mi crvena ruža, za susret sa sećanjem na ruke spojene ispod stola u Glišovoj kafani.”
Ko je mogao drugi da bude venčani kum boemu kakav je bio mladi Petar, do Glišo Kokara…
Posleratna politička ekipa na čelu sa Bajom Vidićem je, da bi se Titu uvukla, dodala Užicu njegov nadimak. Dali su i ime i kafani na “Megdanu” – “Šumadija” u vreme kada je ukidana privatna svojina. Ali Užičani naviknuti da kafanu zovu imenom ili nadimkom onog koji ju je vodio. Tepali su joj sve do njenog rušenja “Kod Trumana”…

Kafana
Kafana “Šumadija”, “kod Trumana” u vreme kada je vodio Gligorije Glišo Kokara

Svoj najveći napredak ova najznačajnija kafana na “Megdanu” je doživela kada je upravnik bio Glišo Kokara. Znao je svakog gosta u dušu, znao je ko voli ljuto, kome soli nikada dosta, koga je ostavila žena, a ko bi da se ženi. Držao je sve pod konac kao da vodi apoteku, a ne kafanu. Užičani su tu lečili svoje nostalgije, tražili recepte Glišove babe. U njenoj kuhinji su se krčkali paprikaši i gulaši, a iz nje su se širili oni poznati mirisi staroga Užica… Retko je ko mogao da odoli Glišovoj kuhinji, bili to zlatiborski seljaci, gradski svet, zanatlije, trubači i frulaši, rokeri i radio amateri… Klot pasulj i kupus sredom i petkom, zapečene teleće kolenice kad bi neko poželeo da omasti brk. Glišo je menjao recepturu, prilagođavao je gostu…
Doaejen užičkog novinarstva Petar Tešić u svom pripovedanju “Glišovo ognjište” piše: “Poluzatvorenih očiju smo mirisali, zatim kušali guste teleće čorbe, pazeći da nam u degustaciji ne promakne ukus ijedne travke koju su kuvarice u nju spustile. Ljudi su se vraćali sa putovanja po Evropi i pričali o dimljenim lososima i kavijarima. Gosti Gliša Kokare su prezrivo odbijali italijanske pice i objašnjavali da bi komplet lepinja začinjena kajmakom sa murtenice zatvorila sve picerije. U receptu za roštilj, čorbe, pasulj i gulaš ne upisuje se količina ljubavi neophodna da bi gost utolio i glad duše. Glišo bi letimičnim pogledom prepoznavao kakva muka mori onoga što teškim korakom i skupljenih veđa prelazi put od vrata do stola u ćošku i prepisivao mu, kao iscelitelj, rakiju od koje se neće napiti i prebranac pikantan onoliko koliko mu duša ište. Ako bi konobar i zaboravio da istrese pepeljaru, zaboravio da prinese neku ćasu ili prečuo narudžbinu, niko se nije ljutio. U jelima koja su se satima krčkala u Glišovoj kuhinji navredije je bilo ono što je besplatno – Ljubav…”

Glišo Kokora u najboljim danima
Glišo Kokora u najboljim danima

Gligorije Glišo Kokora, kafanski je deo te duše poratnog Užica, koja je bila utelovljena u kafani “Šumadija” odakle se njen gurmanski miris širio Užicem. Duboko zagazila u 21 vek, sve do njegove druge decenije. U vreme između dva Velika rata, zvala se “Đerova kafana”, vlasništvo Raca Đerasimovića, poznatog akcionara “Tkačke radionice”. S ovom kafanom su radile i druge poznate užičke kafedžije, kao što su Vlade Brković, Radenko Stanimirović “Truman”, koji je bio šef kafane kada je ukidan privatni sektor, pa je u to vreme nosila nezvaničan naziv “Truman”, kako smo je i kasnije decenijama većina užičana zvala. Ipak tradicija dobre kafane je iz vremena Gliša Kokare. Glišov sin Božo, poučen očevim nenametljivim smislom za posao, otišao je u Evropu i na granici tradicionalnog i tehnološki najnaprednijeg ostvario svoj srpski san u Austriji i Rusiji.
U to vreme kad su u Glišovu “Šumadiju” dolazili mladi sportisti postizani su odlični rezultati. Glišo je najviše voleo fudbal pa je logično da je izdvajao fudbalere Slobode. Jednom je dao za ženu svoju ćerku Veru, danas poznatom fudbalskom stručnjaku na sve četri strane sveta Radomiru Antiću. Ipak nije Glišo birao Antića, Vera je birala a Glišo jedva dočekao. Užičanke se obično udaju za momke u kojima prepoznaju očeve dobre osobine. Posmatrao je Glišo treninge, posle umornim mladićima spemao okrepljenje, snažio volju i jačao krv hranom za pobednike. Glišov kum novinar Petar Tešić zapisa:
“Tanke kriške polumasnog sira i rebarca crnoga luka, garnirane uz džigericu i bele vešalice bio je Glišov okepljujući recept za fudbalere. Odlazili su u velike klubove i gotovo nikad nisu zaboravili njegove sofre. Verovao je u njihova šutiranja i nije ih gledao kao robu na kojoj će se obogatiti. Menadžer plate, Glišo Kokora, fudbalski zanesenjak, iz celog sveta dobijao je novogodišnje čestitke od “Slobodinih” pulena koji su se proslavili na drugim meridijanima.”

Kafana u Velikom parku kod Ružića istočnika
Kafana u Velikom parku kod Ružića istočnika

Na fotografiji je kafana u Velikom parku kod Ružića istočnika, koja je bila je važan deo užičke kafanse duše, gde su roditelji vodili dečicu na predivne ćevape i malinu sa sodom ili izvorskom vodom. Foto Ilije Lazića 1958. god.
Da ne bi bilo zabune naročito za mlađe čitaoce, napomenuću da su posetioci posleratnih užičkih kafana, verovatno nošeni romantičnim zanosom, zaobilazili sve nove kafane, ili adaptirane stare, čeznući za štimungom starih užičkih kafana. Čak su i nekim starim kafanama, koje su još uvek radile, davali nazvanična imena. Kafana na nekadašnjem “Zelenom pijacu” sa istim imenom bila je poznata kao kafana “Šangaj” ili kako su je još zvali zbog javne česme u blizini “Talpara” (Talpara na turskom daščara. Mora da je u turskom vreme ovaj izvor bio natkriven daščarom), Kafana na Rakijskom pijacu – kafana “Kongo”, Bife nazvana “Port said”, a kafana “Proleće” u Krčagovu imala je ime “Džakarta”. Povodi za neke nadimke kafana su bili istorijski. “Kongo” kafana je dobila ime i sačuvala ga do današnjih dana u vreme poznate “kongoanske krize”, krajem šezdezetih prošloga veka, kafana “Port Said” na fudbalskom stadionu nazvana je u vreme rata Engleske i Francuske protiv Egipta oko Sueca. Pomenuta kafana “Proleće”, koja se nalazila preko puta ulaza u fabriku “Prvi partizan”, imala je česte goste iz Indonezije, koji su bili poslovni partneri ove fabrike. To je bilo negde 1956/57. i zato je dobila ovaj naziv. Tako je kafana “Šumadija” imala ime “Truman” ili “Kod Gliša”, imena su dobili po šefovima ovih kafana Radenku Stanimiroviću, zvanom “Truman” i Gligoriju Kokori…

Pogled s brane na Kavanu u V. parku, fotografija Vlajka Kovačevića s kraja pedesetih godina istekloga veka
Pogled s brane na Kavanu u V. parku, fotografija Vlajka Kovačevića s kraja pedesetih godina istekloga veka

Na užičkom “Megdanu” gde je bila skorije uništena, zatim srušena kafana “Šumadija” (“Truman”), pre 72. godine bila je takođe kafana “Đerova kafana”, vlasništvo Raca Đerasimovića poznatog akcionara tkačke radionice. Ugostiteljsko preduzeće “Sloga”. Formirano je posle surove nacionalizacije avgusta 1954. godine sa 10 ugostiteljskih radnji, od kojih je 9 imalo poslovanje preko cele godine, a kafana u Velikom parku samo u letnjoj sezoni. Od ovih radnji tri su imale restoransku delatnost, tri su bile bifei, a ostale su imale kafansku delatnost. Sama hotelska delatnost obavljala se u “Palasu”, hotelu “D” kategorije koji je imao 16 soba i 37 ležajeva. Ovo preduzeće je bilo najveće, a pored njega poslovalo je više ugostiteljskih radnji koje su bile samostalne. Hotel “Zlatibor” imao je 25 soba sa 45 ležaja i poslovao je sa statusom samostalne ugostiteljske jedinice sve do 1956. godine, kada je formirano ugostiteljsko preduzeće “Zlatibor”. Od 1954. godine, kao samostalne radnja posluje ugostiteljska radnja “Šumadija”, kojoj se u junu 1958. pripojio i kolektiv ugostiteljske radnje “Sloboda”. Pored ovih preduzeća i radnji, 1955. godine osnovano je, rešenjem Narodnog odbora opštine, Ugostiteljsko preduzeće “Lipa” koje je u svom sastavu imalo restorane “Pariz” i “Proleće”, bife “Stadion” i kafanu “Top”. Do udruživanja u preduzeće “Slogu” svih ugostiteljskih jedinica došlo je 20. septembra 1962. kada su se hotel “Zlatibor” i drugi ugostiteljski kapaciteti integrisali sa Ugostiteljskim preduzećem “Sloga”.

Privatizacijom kafana
Privatizacijom kafana “Šumadija” ili “Truman” je pretvorena u dragstor “Koktel”

I u novije vreme na tom mestu Megdana bila je pominjana kafana “Šumadija”, sve dok nije učinjen još jedan u nizu urbanističkih zločina u Užicu, izazvan onim “Sve po zakonu”, “Kupiš ‘Slogu’, rasprodaš kafane i bog te veselio”… Koliko je privatizacija društvenih firmi u Srbiji bila unosan posao za pojedine kupce većinskog paketa akcija, odnosno koliko je imovina firmi prodavana za bagatelu, najbolje svedoči primer užičkog ugostiteljskog preduzeća “Sloga”. Računajući hotele “Palas” i “Zlatibor” i sve poznate i priznate užičke kafane, gde spada i restoran “Šumadija”. “Sloga” je privatizovana 2007. za za 104,5 miliona dinara, odnoso tadašnjih 1,4 miliona evra. Većinski vlasnik, Užičanin Milan Čeliković, prodao je do 2013, za nepunih šest godina nekoliko objekata ili njihovih delova sa kojima je ne samo pokrio uloženo već i odlično zaradio. Ostao je u plusu, kaže matematika, bar 300.000 evra. Lepa ćar, ne samo za srpske prilike. Zbirajajući prodatu imovinu “Sloge” proističe da je njen vlasnik inkasirao preko 1,7 miliona evra. I to nije sve. Prodati lokali manje su od 15 odsto ukupne imovine preduzeća, a Čeliković ničim nije prekršio ugovorena privatizaciona pravila. Šta, zameriti većinskom vlasniku “Sloge” na poslovnom potezu, rasprodaji čuvenih sastajlišta užičkih boema? Ništa! Čovek se “snašao”, zaradio, samo radio što mu je zakon dozvolio. Samo je Restoran “Šumadija” prodat 380.000 evra.

Rušenje
Rušenje “Trumana” zločin prema duši Užica

Važila je “Šumadija” za kafanu u kojoj se skupljala radnička klasa i boemski svet, jer je imala najjeftiniji jelovnik. Obično se jela kuvana kolenica i pasulj, najpre onaj gusti s mirođijom. Ključala je “Šumadija” od gostiju, a džepovi njenih konobara, lafova, šuštali od bakšiša… Posle 2010. kafana “Šumadija” je pretvorena u market zvani “Koktel” i ubrzo srušena… Par godina kasnije, 08.07.2014, u novinama “Blicu” pojavio se naslov: “Užice: Krivične prijave protiv bivših čelnika Direkcije za izgradnju… Sedmoro bivših čelnika užičke Direkcije za izgradnju i urbanista osumnjičeno je da su firmi “Unitrejd stil” nezakonito omogućili da bespravno podigne šestospratnu zgradu u Dečanskoj ulici, u najstrožem centru Užica.” Pripisano im je i rušenje kafane “Šumadija”. U svom svakodnevnom protestu protiv uništavanja Užica okačio sam na svoj fejzbuk profil taj članak.

Umesto 'Trumana' - jedna bezlična, konfekcijska zgrada
Umesto ‘Trumana’ – jedna bezlična, konfekcijska zgrada

Novinarka RTS-a užičkoga dopisništva, Slavica Jovanović, fejs prijateljica je iskometarisala: “Da,umesto ‘Trumana’ nikla je jedna bezlična, konfekcijska zgrada. Ceo prostor okolo vise ne liči na sebe, sterilne dosadne, iste zgrade, kao sklopljene betonske kocke. Nema tu više nista uzičko, osim lepinja kod Šuljage, odnosno sada Lazića. Ovu, zbog koje su napisane prijave, grade već nekoliko godina, a pešaci i automobili nekako pokusavaju da zaobidju kratere,koje su napravili po ulici, ako uopste mogu da prodju od kamiona i gradjevinskih mašina, dok jednim okom gledaju da sa zgrade ne poleti komad cigle…”