Време пре мог рођења било је време између два светска рата, а затим је било “послератно”. Кренимо према том Ужицу, времену које моје сећање веома мало бележи, али ту су чувари сећања који приповедаше, а ја добро памтим од шездесетих па надаље.
Сачекаћемо пурњавог “Ћиру” на станици у селу Стапари. Много тога се могло на прелазу из шездесетих у седамдесете године видети из Ћириног вагона. Какав је био тај легендарни воз, можете видети данас у Мокрој Гори, чак се и возити њиме Шарганском осмицом. То планинско беспуће Шарган, кажу старци, доби име по Шарцу, најпознатијем коњу из српске митологије. Иако опште прихваћена обмана “Креманско пророчанство” не помиње да ће се пурњави “Ћира” вратити у Ужице, ове 2018. године, време је на његовој страни.
Ушли смо и кратко се возимо. Сада као и сви Ужички риболовци из тих времена, док је Ћира пурњао искакаћемо и ускакати у воз на погодним местима, где се беласају туфнасте поточне пастрмке и остарели “ко цепанице” невиђени лукави кленови. И дан данас је лепо као и у време старог Ужица, то је рајско место, како му и само име каже “Рајски отоци”. Није тајна, на то бајковито место стиже се за тридесетак минута из самог центра Ужица. Лаганим ходом кроз тунеле, пратећи трасу некадашње пруге, којом се могло стићи до Сарајева, Дубровника, а одатле где вам срце жели.
Шта видимо? Остатке два миленија старог римског пута, којим се ишло до Домавије – Сребрнице, а касније у средњем веку и до Дубровника. Недирнуту природу, орла над главом, мирисне биљке, разне животињице, цвркутаве птице, склад заједништва у природи. Многи када закораче Рајским оточјем осете природу – близину Бога, мир, лепоту, љубав.
Можемо кренути и из Ужица. Када се са истока погледа са околних висова на западну страну ужичке котлине, указује се изузетан призор. С леве стране Ђетиње уздиже се купасто брдо звано Караула и одмах као његов део, али видно издвојен, нагнут над реку, шиљаста, гола, џиновска стена са рушевинама тврђаве на врху која умало да затвари клисуру. Градитељи средњовековне тврђаве над Ужицем, и њихови предходници, урадили су силазиште према реци са неприступачне стене, где се утврђење сигурно сместило. Тај ужички “Стари град”, настао на тој неприступачној стени, чија је литица према реци гола са покојим пећинским мраком и ретким бохором каквог зеленила, најчешће руја, засигурно би могао бити велика туристичка атракција ужичкога краја. Одмах преко реке уздиже се далеко већи масив Биоктоша, као да га је неки становник земље у библијско време, када су владали џинови, мачем засекао. Између њих је пронашла пут чиста планинска река. Кањон Ђетиње је на неколико места чудноват и као из бајке и нама рођеним Ужичанима, који смо ту безброј пута боравили. Како утиче на оне који га први пут виде? Остану задивљени, са жељом да се опет врате.
