Užičani su tokom Užičke republike zapamtili dečaka partizana, Slavoljuba Kovića. Prvo je bio kurir i stražar, da bi zatim počeo da pravi bombe, popravlja oružje u partizanskoj fabrici u Trezorima i da šije odela starijim borcima pri seoskoj četi mačvanskog partizanskog odreda. Nakon sloma Užičke republike, uspeha Prve neprijateljske ofanzive, dopao je zarobljeništva decembra 1941. godine. Nemci su ga zarobili na Ceru, u selu Milini, a potom ga odveli u logor Zabran kod Šapca.
Majka Milica i sestra Olga su za to doznale, pokušale da ga izvuku za novac preko jednog folksdojčera koji se time bavio, ali im je on rekao da ništa za njega ne može da uradi, jer je Slava bio prkosan prema islednicima, jer ih je stalno psovao, rugao im se, pa je bio određen za streljanje. On je trpeo i ponosito vikao da se borio protiv Nemaca. Takođe je, po rečima onog folksdojčera, vikao: “Tucite, ubijte, pobeda je naša!”. Iako sitan i slab, herojski se držao i nije odao nijedno jedino partizansko ime, premda ih je znao mnogo. Ljotićevci su mu zato nožem u čelo urezali zvezdu, krvavu zvezdu petokraku. Streljan je 10. januara 1942. godine, nekih osam meseci pre nego što će postati punoletan. Pored njegovog imena islednik je zapisao: “Priznao je samo da je učestvovao u borbama protiv Nemaca. Neće da kaže ko mu je dao pušku i municiju. Ništa više neće da prizna. Partija prva”. Ovo poslednje znači: za streljanje.
Njegova je priča nakon rata zaboravljena u moru sličnih priča, ali je fotografija koju vidite otkrivena u arhivi logora Zabran. Odmah je počela da privlači golemu pažnju javnosti, ali se nije znalo ko je dečak na njoj. Konačno, krajem sedamdesetih godina, otkriven je njegov identitet: sedamnaestogodišnji Slavoljub Slava Ković, mladi partizan, kojem su ljotićevci nožem urezali zvezdu petokraku na čelo, jer je trpeo mučenje, a da nije odao nijedno ime. Streljan je januara 1942. godine.
Tada se pojavio predlog da se Slava proglasi za narodnog heroja, a u Jabuci kod Prijepolja, u okviru Memorijalnog kompleksa “Boško Buha” (njih su dvojica bili saborci u Mačvanskom odredu), podignuta mu je spomen-bista (rad vajarke Drinke Radovanović). Ljubivoje Ršumović napisao mu je pesmu “Poema o ćutanju”.
Njegovo ime danas u Bogatiću nose jedna ulica i vrtić, ispred kojeg je još jedna njegova spomen-bista. Po svedočenju njegovih školskih drugova bio je dobar, skroman, druželjubiv dečak, koji je, iako bedan, sa drugarima delio poslednji zalogaj.
