Vreme pre mog rođenja bilo je vreme između dva svetska rata, a zatim je bilo “posleratno”. Krenimo prema tom Užicu, vremenu koje moje sećanje veoma malo beleži, ali tu su čuvari sećanja koji pripovedaše, a ja dobro pamtim od šezdesetih pa nadalje.
Sačekaćemo purnjavog “Ćiru” na stanici u selu Stapari. Mnogo toga se moglo na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete godine videti iz Ćirinog vagona. Kakav je bio taj legendarni voz, možete videti danas u Mokroj Gori, čak se i voziti njime Šarganskom osmicom. To planinsko bespuće Šargan, kažu starci, dobi ime po Šarcu, najpoznatijem konju iz srpske mitologije. Iako opšte prihvaćena obmana “Kremansko proročanstvo” ne pominje da će se purnjavi “Ćira” vratiti u Užice, ove 2018. godine, vreme je na njegovoj strani.
Ušli smo i kratko se vozimo. Sada kao i svi Užički ribolovci iz tih vremena, dok je Ćira purnjao iskakaćemo i uskakati u voz na pogodnim mestima, gde se belasaju tufnaste potočne pastrmke i ostareli “ko cepanice” neviđeni lukavi klenovi. I dan danas je lepo kao i u vreme starog Užica, to je rajsko mesto, kako mu i samo ime kaže “Rajski otoci”. Nije tajna, na to bajkovito mesto stiže se za tridesetak minuta iz samog centra Užica. Laganim hodom kroz tunele, prateći trasu nekadašnje pruge, kojom se moglo stići do Sarajeva, Dubrovnika, a odatle gde vam srce želi.
Šta vidimo? Ostatke dva milenija starog rimskog puta, kojim se išlo do Domavije – Srebrnice, a kasnije u srednjem veku i do Dubrovnika. Nedirnutu prirodu, orla nad glavom, mirisne biljke, razne životinjice, cvrkutave ptice, sklad zajedništva u prirodi. Mnogi kada zakorače Rajskim otočjem osete prirodu – blizinu Boga, mir, lepotu, ljubav.
Možemo krenuti i iz Užica. Kada se sa istoka pogleda sa okolnih visova na zapadnu stranu užičke kotline, ukazuje se izuzetan prizor. S leve strane Đetinje uzdiže se kupasto brdo zvano Karaula i odmah kao njegov deo, ali vidno izdvojen, nagnut nad reku, šiljasta, gola, džinovska stena sa ruševinama tvrđave na vrhu koja umalo da zatvari klisuru. Graditelji srednjovekovne tvrđave nad Užicem, i njihovi predhodnici, uradili su silazište prema reci sa nepristupačne stene, gde se utvrđenje sigurno smestilo. Taj užički “Stari grad”, nastao na toj nepristupačnoj steni, čija je litica prema reci gola sa pokojim pećinskim mrakom i retkim bohorom kakvog zelenila, najčešće ruja, zasigurno bi mogao biti velika turistička atrakcija užičkoga kraja. Odmah preko reke uzdiže se daleko veći masiv Bioktoša, kao da ga je neki stanovnik zemlje u biblijsko vreme, kada su vladali džinovi, mačem zasekao. Između njih je pronašla put čista planinska reka. Kanjon Đetinje je na nekoliko mesta čudnovat i kao iz bajke i nama rođenim Užičanima, koji smo tu bezbroj puta boravili. Kako utiče na one koji ga prvi put vide? Ostanu zadivljeni, sa željom da se opet vrate.
