Кад Ера ожени Сплићанку, сем лепе деце, догоди се чудо. Оно што Ужичани нису видели, видела је Софија Бунарџић, академски сликар керамичар. Бунина жена учинила је чудо за грнчаре из Злакусе. Сачувала је прастари занат од нестајање и учинила да за грнчаре са обале Ђетиње чује цео свет, да Министарсто културе Србије номинује злакуску грнчарију за унескову листу нематеријалног културног наслеђа човечанства. Софија је променила однос према овом прастаром занату и уметности и омогућила мештанима да направе добар посао.
Данас директор у ужичкој средњој уметничкој школи, Софија Бунарџијић, као уметник је знала како је велики значај заната који је 1995. године већ био при крају постојања. Није одустајала да се задржи тај неолитски начин печења предмета од мешавине глине и калцита, на отвореном пламену од 700 степени.
Успела је да убеди медије, сећам се да смо јој се ми са ТВ 5 међу првима придружили, а затим и Општина Ужице. Године 1995. направила је пробну колонију, а 1996. кренула је прва колонија керамике у Злакуси. Како је време пролазило Софијину идеју прихвата Министарство културе, академици, уметници из целог света вајају уметничке предмета на стари посебан начин. У посебном окружењу истражују и стварају за будући музеј керамике из Злакусе.
Шта рећи о Софији на крају? Посебна жена и као мајка и као уметник, рођени победник, Ужичанка за 10.
