Učitelj i učenik koji su izgradili sportsko Užice

75
Hram sporta i kulture - Jehličkina Sokolana 1937.
Hram sporta i kulture – Jehličkina Sokolana 1937.

Pred Balkanske ratove jedan poseban Čeh, Jehlička, došao je u Užice, doneo sokolski sporski duh i ostao u njemu da živi. Njegova ćerka se udala za stomatologa Grudena, imali su jedanaestoro dece, nije se znalo koje je lepše jedno od drugoga. Jedan od njegovih unuka je Aleksandar Saša Gruden, poznati filmski i pozorišni glumac. O Jehlički sam do sada mnogo pisao, zato ću u ovom članku istaći prvenstveno neke njegove osobine po kojima bio prepoznatljiv.

Uvek je išao gologlav, brijao je i bradu i kosu. Glava mu se uvek presijavala. Držanje mu je bilo ponosito – hodao je vertikalno prav. Mišići nabijeni i elastični. Vojnički disciplinovan kao spartanac. Sporski se oblačio, i često je disao na dijafragmu. Atletski razvijen. Oči su mu bile sokolove i najmanje predmete na daljinu je primećivao. Jehlička je kao profesor fiskulture voleo da vidi čoveka uspravnog hoda. Kod svojih učenika, ali i ostalih koji su bili pogrbljeni, on je svojom čeličnom pesnicom ispravljao kičmu tako što je pesnicu podmetao pod kičmeni pršljen podigavši uvis takvog i držao ga dugo u tom položaju. Ovaj bi tom prilikom stenjao i ječao, ali u sebi. Nije smeo glasno da ispoljava svoj bol. Zato je hodao i stajao uspravno. U slučaju da se desi da neko od učenika iščaši nogu ili ruku, Jehlička je veštim potezom svoje ruke nameštao iščašeni zglob. Jedan stihoklepac iz gimnazije je za školski “Vrabac” napisao:

Profesor Jehlička
Užička bista,
Glava blista
On je gimnastika
Akrobatska elastika
U držanju prav
Uvek zdrav,
Fiskulturom zanet sav
Izvajano telo
Hoda smelo.

Ovaj gimnaziski stihoklepac kao da je naslutio još tih dalekih pedesetih 20. veka da će bista Jože Jehličke krasiti Trg Svetog Save ispred gimnazije.

Znao je Jehlička da će teško da omasovi gimnastiku i uopšte sport Užicu, dok ne obezbedi uslove za njega, zato se potrudio svim mogućnostima koje je imao da se Užicu izgradi Sokolski dom, nikad od Užičana neprežaljena „Sokolana“. U to vreme sredinom 30 godina 20. veka je u sklopu sa Aleksandrovim mostom u liniji sa zgradom Okruga, današnjom Gradskom kućom, bila jedna od najlepših zgrada u Užicu. Ličila je na hram i postala hram kulture i sporta malog grada među brdima. Spolja je bila sva bela. Krov i stubovi izrezbareni. Prava arhitektonska lepotica. Imala je spolja jednu manu. Vodeni tokovi su je ruinirali, jer oluci u tom posleratnom renoviranju nisu funkcionalno izrađeni. Sa unutrašnje strane svi gledaoci nisu mogli da gledaju sporske igre sa galerije, već su to mogli samo oni u prvom redu.

Jehlička, prvi užički soko, bista ispred Gimnazije
Jehlička, prvi užički soko, bista ispred Gimnazije

Inače, Sokolana je Užičanima služila za sporke priredbe, kulturne manifestacije, zborove građana i još mnogo štošta. U njoj su snimane sekvence filma „Užička republika“. Posle toga srušena je u prah i pepeo zahvaljujući naivnosti tadašnjeg užičkog predsednika opštine Petra Antonijevića. Nalazila se između sadašnje autobuske i železničke stanice. Prava je šteta što je uništen ponos grada. Ali nikada nije kasno da se uradi u istom arhitektonskom stilu npr. tamo gde su sada ruševine nekadašnje Tkačnice.

Kad je izgrađena Sokolana, Jehlički i njegovoj ženi dodeliše stan u njoj.

Uveče bi užički mladi dolazili u Sokolanu da vežbaju na spravama. Jehlička je imao svoje najbolje vežbače na svakoj spravi. On je osmatrao vežbanje sa bine koja je služila za priredbe. Ponekad je Jehlička prilazio spravama i pokazivo onima koji greše u izvođenju vežbi. Mnogi užički mladići su bili prave atlete i prave akrobate na spravama. Među njima je bio i mladi Vlajko Kovačević, koji je odrastao u blizini Sokolane, pa tako i često bio gost kod Jehličke ali i u Sokolani. Jehlička je za njega bio idol, zato je rešio još kao dečak da krene njegovim stopama.

Za državne praznike Jehlička je pripremao učenike za sletske vežbe koje su se pre rata održavale ispred Sokolane, a posle rata na stadionu u Begluku, koji se tada zvao „24 septembar“. Svaki pokret je bio harmonično skladan, a za sve je bio zaslužan Jehlička.

U njegovom slobodnom vremenu sve je bilo podređeno zdravom životu. Umivao se hladnom vodom, a hrana mu je bila raznovrsna sa puno vitamina. Uveče je išao u duge šetnje po Velikom parku i trčao stazama laganim tempom. Za pogrbljene je govorio da im protok vazduha mali i da takav čovek ne može biti zdrav.

Jedanput Jehlička posle šetnje i trčanja sede na klupu u Velikom parku da se odmori. Tog trena priđe mu zgrbljen čovek i sede do njega. Po zanimanju je bio obućar. Ne prođe mnogo i započeše razgovor:
– Čoveče, zašto ste se tako zgrbili?
– Imam strašne bolove u kičmi. Zbog toga mi je lakše kad idem pogrbljeno. Lečili su me razni lekari, ali uspeha nije bilo. Sve bih dao da mođe neko da me izleči.
– Ja mogu da te izlečim!
– Na koji način?
– Na moj način!

Obućar pristade da ga Jehlička drži na svojoj pesnici. Kad ga je podigao i podmetnuo mu pesnicu pod kičmeni pršljen, obućar se batrgao i njakao kao Damjanov zelenko. Od toga se orio ceo park. Posle izvesnog vremena, Jehlička ga spusti na zemlju, a on se kiselo smejao držeći se za leđa. Ali zato je sutradan i narednih dana dolazio da ga i dalje „leči“- Najzad posle dužeg lečenja prestao je da oseća bolove i hodao je uspravno.

Jedne večeri, kad se već smrklo. Jehličku je tražio jedan podebeli, radio je kao činovnik u „Prvom partizanu“. Hteo je pomoć da smrša jer je imao preko 120 kilograma.

– Morate da se rekreirate, ali predhodno treba da napravite plan rekreacije – posavetova ga Jehlička.

– Kakav je to plan?

– Evo ovako. Prvo, idem na posao. Drugo, s posla se vraćam peške. Treće, na pijac idem peške. Četvrtrto, trčim kod majstora za popravku elektrilne instalacije. Uvek nešto crkne. Peto, pri kraju meseca trčim od jednog do drugog prijatelja i tražim pare u zajam!
Jehlička se samo nasmeja i uđe u stan.

Nakon dugog vremena provedenog u Užicu, Jehlička se preselio u Beograd. I dalje je živeo opsednut fiskulturom, doživevši stotu godinu života.

U Užicu njegov najbliži učenik Vlajko Kovačević je nastavio da podiže užički sport.

Profesor Vlajko objašnjava rukometna pravila na "Vlajkovom stadionu"
Profesor Vlajko objašnjava rukometna pravila na “Vlajkovom stadionu”

Vlajko Kovačević je rođen je u Užicu u porodici pekara Vitomira Kovačevića 1924. godine. Završio je užičku Učiteljsku školu, a zatim Fakultet za fizičko vaspitanje u Beogradu. Položio je specijalizacije smučanja i veslanja na tečaju od jedne školske godine. U grupi odabranih studenata bio je stipendista Jugoslovenskog komiteta za fizičku kulturu. DIF je skraćenica od “Državni Institut za Fiskulturu”, ime koji je taj fakultet nosio od 1946. do 1953. godine. Skraćenica se održala i danas a malo ko zna šta ona prestavlja…

Kada se rat završio Vlajko je poslušao Jehličku da se ne aktivira u vojnu službu kao partizanski borac. Upisao je DIF u Beogradu. Jednog letnjeg raspusta 1948. Vlajko koji je se na Difu zaljubio u košarku je prešao preko železničkog mosta ispred Kovačevića kuće u Omladinskoj i otišao da vidi kako napreduju radovi na renoviranju “Sokolane”. Tu je upoznao majstora Pojatića iz Pljevalja koji je bio zainteresovan za košarku koji je od ostataka građe naprvio tablu za koš. Vlajko je otišao kod Pujda Kovača koji mu je naprvio obruč…

Koš su postavili tu ispred Sokolane koja se sada zvala Dom DTV Partizan. Prvo su zaigrali njih dvojica a onda je Vlajko pozvao svoje mlađe Rođake Đorđa Lazovića i Milorada Miću Jolovića da zaigraju pod jednim košem, dva na dva, sledećih dana ispod tog prvog užičkog koša su im se pridružili komšije i drugari srednjoškolci Miodrag Zarić, Vlade Vajević, Vlatko Gluščević, Dragi Melentijević, Gaga Veljović, Vidoje Damjanović i drugi koji su tog leta provodili sate ispod prvog užičkog koša ubacujući fudbalske lopte “petice”… Tako je zaživela košarka u Užicu. Vlajko se vratio iduće godine na DIF da diplomira, ali nije zaboravio užičke prve košarkaše, potražio je instruktora Košarkaškog saveza Srbije Krnjića kojem je ispričao o mladim Užičanima željnim košarkaške igre. Ovaj mu je obećao da će održati trodnevni košarkaški kurs…

Profesor Vlajko sudi košarkašku utakmicu na "Vlajkovom"
Profesor Vlajko sudi košarkašku utakmicu na “Vlajkovom”

Do tada su Užičani napravili koševe po tadašnjim standradu i postavili ih u “Sokolani” koja je na svojoj galeriji mogla da primi 500 gledalaca. Učili su teoriju košarke iz knjižice, koju im je Vlajko poslao s DIF-a, koju je napisao jedan od najboljih poznavalaca košarke Bora Jovanović. Krnjić je na svom košarkaškom kursu upoznao užičke prve košarkaše sa osnovnovama košarke i važećim pravilima ispitivao im refleks i odraz i probrao najbolje. Prva generacija užičkih košarkaša svetranih sportista, je postavila temelje one prave užičke košarke. Pioniri užičke košarke su: V. Kovačević, Đ. Lazović, V. Glušćević, D, Melentijević, D. Veljović, I. Timotijević, M. Zarić, C. Jovanović. K. Borović, D. Subotić, M. Jolović…

Užičani su se zvanično sa košarkom upoznali 20. novembra 1949. Kada je Vlajko je uspeo da uz pomoć Jehličke i Karličića organizuje u užičkoj Sokolani ili zgradi DTV “Partizan”, dva susreta između ekipe DIF-a u kojoj je i on nastupio i čačanskog Borca prepodnevnu i popodnevnu utakmicu sa kojima je Užičanima predstavljena i popularisana košarka. Na galeriji Sokolane je bilo 500 gledalaca kada je ekipa DIF-a pobedila sa 30:17. Popodne su se Čačani revanširali 33:30. Jedan od zaslužnih za početke užičke košarke i njenu popularizaciju je Čačanin Miodrag Karličić, koji je bio zaposlen u Oblasnom fiskulturnom odboru, mnogo je pomogao prvim užičkim košarkašima.

Vlajko je diplomirao na DIF-u, godine 1951. postavljen je za profesora fizičkog vaspitanja u užičkoj Učiteljskoj školi, a po potrebi službe iste godine je premešten u Gimnaziju. Naredne godine u grupi odabranih prosvetnih radnika premešten je u Učiteljsku školu u kojoj radio do njenog ukidanja.

Pre nego se zaposlio kao profesor Vlajko je doneo dve prave košarkaške lopte kupljene u jednom beogradskom komisionu. U januaru 1950, kada je diplomirao ofrmirao dve košarkačke sekcije, jednu pri Gradskom gimnastičkom društvu u čijoj ekipi je i sam igrao. Drugu je formirao pri Sporskom društvu „Prvi partizan“. Iste godine košarkaši Gradskog gimnastičarskog društva su prešli u Sporsko društvo „Sloboda“, tako je nastala košarkaška sekcija „Sloboda“, tada je formirana i ženska ekipa.

Poslednji susret dve užičke sporske legende, prvi s leva Vlajko Kovačević, drugi Jože Jehlička
Poslednji susret dve užičke sporske legende, prvi s leva Vlajko Kovačević, drugi Jože Jehlička

Milenko Subotić nekadašnji košarkaš:
“Jak rivalitet je bio u sportu između Učiteljske škole i Gimnazije. Između zidina Učiteljske škole bio je otvoren teren i tu su se igrale rukometne i košarkaške utakmice, koje su imale po dve do tri hiljade gledalaca, đaka i ljudi iz grada. Učiteljska škola uvek je bila najbolja, i u košarci i u rukometu, zahvaljaujući Vlajku Kovačeviću. Posle Jehličke, čuvenog profesora, Vlajko Kovačević je jedan od najzasluženijih ljudi za razvoj sporta u gradu. Bio je košarkaš i trener košarakaša”.

Više od 10 godina Vlajko je jedini profesor svoje struke u Užicu, pa je angažovan u svim organizacijama koji su se bavili problematikom fizičkog vaspitanja. Bio je predsednik Saveta za fizičku kulturu, zatim predsednik Udruženje pedagoga fizičke kulture. Predsednik Društva za fizičko vaspitanje i rekreaciju “Partizan”, potpredsednik Skupštine sportskog društva “Sloboda”. Njegov učenik Rade Jovanović kasnije poznati srpski aforistilar, zbog uspešnog pisanja vrabaca za školske priredbe prozvan je „Vrabac“ napisao je:

„Profesor Vlajko vitez od sporta,
Od strašila krivih, atlete pravi.
Najbolje košarkaše, rukometaše,
Odbojkaše on Užicu daje.
Buduče sporske radnike,
stadione, sporske sale gradi.
Sa ovim profom nema šale
Jer učenik Jehličkin on je bio,
Svim svojim učenicima je drag i mio.“

Kao profesor fizičkog vaspitanja Vlajko odlazio je na seminare i specijalne škole na kojima je položio trenerske i studijske ispite. Kao što je atletski, košarkaški, odbojkaški i rukometni. Kao trener postigao je vidne rezultate. Za uspešan rad kao trener, nastavnik i društveni radnik bio je na na različitim putovanjima van zemlje Olimpijad u Rimu, na značajnim evropskim takmičenjima u Gimnastici, atletici, prisustvovao je na Spartakijadi u Pragu. Godine 1972. bio stručnom na studijskom putovanju, obilasku Naučno istraživačkih instituta u Moskvi i Lenjingradu.

Bio je organizator brojnih sporskih takmičenja i predavač niza seminara kako za sportiste ovog kraja tako i za učitelje i nastavnike. Veliko uspeha imao u organizaciji 18 smučarskih kurseva za učenike Uliteljske škole, kao i četiri za instruktore smučanja. Dobio je niz priznanja za razvoj masovnog smučarstva u Jugoslaviji.

Profesor Vlajko je autor je zapaženih scenskih (7) i sletskih (11) vežbi. Od kojih je vežba “Bratstvo i jedinstvo” izvedena 1965. godine na Gradskom stadionu u Titovom Užicu doživela ovacije… Bio je Inicijator i aktivan učesnik u gradnji različitih objekata za fizičko vaspitanje. Njegovim dolaskom u Učiteljsku školu koja nije raspolagala ni sa jednim kvdratnim površine za fizičko vaspitanje stvoreni su optimalni uslovi za rid. Izgređene su dve moderne sale uz prateće objekte uz Učiteljsku školu koje su se uklopile u postojeći prostor škole. Njegovom zaslugom izgrađen je stadion za male sportove uz Gradtski stadion u Begluku na Dovarju, koji su Užičani su prozvali “Vlajkov stadion”.

Prva izložba umetničke fotografije u Užicu
Prva izložba umetničke fotografije u Užicu

Užički hroničar Đorđe Pilčević je profesora Vlajka izdvojio kao jednog od najzaslužnijih za užički sport i napisao: „Kovačević Vlajko (Užice 1924 – Užice 1988), profesor, sporski radnik. Osnovnu i učiteljsku školu završio je u Užicu. Diplomirao na Državnom institutu za fizičlku kulturu u Beogradu i na istom fakultetu završio postdiplomske studije. Prvi je u Užicu doneo košarkašku loptu (1950). Nastavnički rad započeo je u Učiteljskoj školi 1951, a nastavio kao profesor više škole na Pedagoškoj akademiji do 1988. Sa učenicima učiteljske škole više godina je radio na uređenjima sporskog terena kod Učiteljske škole i stadiona za male sportove kod Gradskog stadiona, koji je završen 1960. Učiteljska škola je dobila je i sporsku salu njegovim istrajnim nastojanjem da se budući učitelji moraju pripremiti dobro i za nastavu fizičkog vaspitanja. Za buduće učitelje organizovao je obuku skijanja i plivanja. Brojne sporske priredbe, sletovi, takmičenja, sporski susreti i nadmetanja u Užicu nisu mogli proći bez njegove pomoći.

Bavio se umetničkom fotografijom i priredio prvu izložbu umetničke fotografije u Užicu. Fotografije je objavljivao u „Vestima“ ali i na mnogim zajedničkim izložbama širom Jugoslavije. Za svoje radove je dobijao nagrade. Dobio je značajne nagade o priznanja za svoj rad na polju sporta i fizičke kulture.“

Kada je legendarni Jehlička slavio svoj 95. rođendan, njegov sporski naslednik profesor, tada magistar fizičkog vaspitanja Vlajko Kovačević predvodio je užičku delegaciju da sporskoj legendi u Beogradu predaju rođendanski poklon. Bila je to velika uljana slika umetnika profesora Branka Kovačevića užičke Sokolane. Ostala je lepa fotografija da svedoči kada su se srele dve užičke sporske legende poslednji put.