Užice je danas puno “kafića”, omanjih kafana gde se ne jede, ali se boravi. Ranije je bilo i pojava zvanih “bife” ili “buffet”, koje pantim po zapuštenim, zarozanim konobaricama u “borosanama” i mrzovoljnim kelnerima u masnim crnim smokinzima, radiju koji drnda narodnjake i pijancima koji dremaju za stolom u ćošku.
Kafić, međutim, po pravilu ima ambicije da bude mesto udobno, ušuškano, zaštićeno koji vode ljudi koji vole to što rade, da imaju stalne goste. Stalni se gosti privlače prijatnom i bezbednom atmosferom. Pristojan kafić mora da ima takva svojstva da čoveku koji tu provodi vreme dopada društvo koje tu sedi i da se on dopada njima. Takav pristojan i dobro uravnotežen kafić, koji čine ljudi, daleko više nego cene, enterijer, dekoracija i drugo privlači publiku. Tu je obično Jedan od najboljih provoda u gradu, dolazi sjajan svet, muzika je odlična, a piće nije skupo. Iz moje mladosti zapantio sam Simetov Kafić Top. A u novije vreme kafić Qvatro sa prelepom baštom i „debelom hladovinom“, leti je pravi predah od vrućine. A uveče, uz neko piće i „muziku uživo“, za one koji vole pop i rok, pravi predah za ovaj ubrzani život 21. veka.
Važna prednost pristojnih kafića je u tome što su pretežno komšijskog tipa i lokalnog značaja, što ih čini posebno prijatnima strancu. Iz te okolnosti potiče i jedna od najboljih strana dobrih kafića: to da se publika između sebe poznaje i uvažava. Nije teško steći svoje mesto u takvom pristojnom komšijskom kafiću; dovoljno je lepo se ponašati, biti umereno druželjubiv i pokazati veliko interesovanje za ljude i stvari oko sebe.
Šta sve ima u kafiću osim gostiju? Ima pića, kafe, bezalkoholnih pića, ponekad kolača, ređe sendviča. Dobar kafić imaće i rezervu cigareta za zaboravne goste; još bolji kafić imaće dete spremno da skoči po brzu hranu negde iza ćoška, ako gost ogladni. Strašno važna stvar u kafiću jeste osoblje; ne misli se na zgodne i nogate kelnerice-namiguše, mada su velika prednost, ako vole svoj posao. Ključna stvar za pristojan kafić je osoblje koje voli to što radi i za to ima talenta. Takvi ljudi i žene poznaju svoje goste po imenu, znaju šta piju, s kim se druže, koju muziku vole. Tu sjajni muzičari sviraju nostalgični rokenrol, a među gostima su takođe dobri muzičari koji im pomažu, gde osoblje voli mušterije, gde se skupljaju lepe i pametne žene i gde se određenih dana u nedelji ostaju do kasno. Kafić u kome se međusobno uvažavaju i poštuju svi. Takav kafić u kome vlada tolerancija, nenasilje, suživot i razumevanje.
Što se tiče ugostiteljstva sve nabrojano se danas može naći u Užicu, ali, šta nema i mnogo nedostaje?
Kafana gde se ne može popiti kapućino,topla čokolada,expres kafa, ali, može se popiti tursku kafa, pivo iz flaše, najbolja domaća rakija, špricer sa sodom, uživati u kariranim stolnjacima i plehanim pepeljerama. Tu gde se ulazi bez šminke, skupe garderobe, mobilnih telefona i tako lepo se provede da svi zavide. Zakoračiš unutra i kao da je vreme stalo! Kafana koja gaji tradiciju srpskog meraka i čaršijskog duha užičke šege, po kojima je poznata i srpska kulutura. Da miris ćevapčića, šnenokli, domaćih kobasica dočekuju na lepoj terasi ili bašti. Karirani stolnjaci koji su “prošarani“ rupama od pikavaca, čaše za vino i rakiju koje više ne mogu da se kupe ni u jednoj prodavnici, na zidovima fotografije, karikature i stihovi, u vazduhu duhovi gostiju… Znanih i neznanih. Zaljubljenika u umetnost, pero, sport, muziku, daske koje život znače… Ništa ili sve od toga, opuštena atmosfera. To, jedno takvo mesto fali našem današnjem užičkom ugostiteljstvu.
