Tu na domak užičke Klisure, nekad u ulici Serdara Mićića, danas Jug Bogdanovoj ulici, Stana Radović je 1891. kupila kafanu sa pekarom. Njen sin Neđo je u balkanskim ratovima bio aljtiljerac, a posle ratova predsednik Udrženja kafedžija varoši Užice i predsednik Užičke opštine 1910 – 1913. i član uprave tkačke radionice. Posle Prvog svetskog rata, tu gde je danas Dom zdravlja, Neđo Radović je otvorio kafanu sa sobama za noćenje. Zbog blizine Artiljerijske kasarne, koja je bila preko puta kafane, daje joj ime „Top“. Gosti kafane bili su i činovnici, oficiri i podoficiri iz artiljerjiske kasarne preko puta, zvane “Krug”.
Užički obućar Dragoljub Sieunović je svojim sinovima Zoranu i Draganu posle oslužene vojske otvorio jedan od prvih užičkih kafića. Ime mu je dao stari Užičanin Milovan Zarić sećajući se legendarne kafane „Top“ Neđa Radovića.
Sinovi obućara Simeunovića odrasli su na Rakijskoj pijaci, išli u osnovnu školu „Dušan Jerković“, upisali Pedagošku akademiju. U to vreme to je bio četvrti kafić u gradu. Kafić je bio različit od druga tri. Bio je osmišljen po ugledu na čuvene kafiće u Sarajevu „Bela mi“ i „Borsalino“. Dotac Dragoljub je našao čuvenog tadašnjeg arhitektu Predraga Bulovića, kasnije profesora u Кanadi, i tražio mu da napravi jedno rešenje, gde će biti utkana oba kafića iz Sarajeva. „Top“ je bio prava avangarda u svoje vreme. To se dešavalo početkom osamdesetih godina prošlog veka. Braća Simeunović su držali „Top“ punih petnaest godina. Radili su i nedeljom, kada je to bila retkost. Odmah, nakon njihovog početka rada, i tadašnje ugostiteljsko preduzeće „Sloga“ organizovala je rad nedeljom u skoro svim svojim objektima. Do tada su nedeljom radila samo dva do tri „Slogina“ objekta.
„Top“ je uvek bio pun. Prema dvorište, gde je sada „Кvatro“, bilo je puno gajbi. Od pića najviše su se pili pivo, koka-kola, a od žestokih Vekija i Štok. Taj novi način ugostiteljskog poslovanja je privlačilo mlade Užičane, koji su bili željni novina. Zoran se 1986. godine povukao iz „Topa“ i okrenuo se novom poslu – pekarama. Sav posao oko kafića preuzeo je Dragan. Početkom devedesetih Kada je počeo građanski rat u SFRJ. U kafić su dolazili sa mašinkama, bombama, repetirali su pištolje. Bombe su se kotrljale po stolovima i bilo je rizično raditi. Zoran je Savetovao brata da i on napusti taj posao, da rade zajedno sa p Tada je i „Top“ zatvoren .
Zoran je otvorio pekaru „Dukat“ 1989. godine u ulici Vukole Dabić, a dve godine kasnije otvorena je još jedna pekara „Dukat 91“, preko puta OŠ „Кralja Petra drugog“. Nakon toga otvarali su pekare i na Zlatiboru.
Zoran je jednom prilikom rekao: „ Od početka poslovanja kafića 1983. godine pa do rata bilo je sjajno vreme za rad. Posle je došlo vreme inflacije. Imao sam pekare, a država nas je terala da radimo, iako smo imali samo gubitke. Nakon te dve godine, kada je došao Avramovićev dinar, bilo je vrlo dobro vreme za poslovanje. Tada smo u firmi radili i žena i ja, i sve tri naše ćerke.
Danas posle više od sedam decenija nema više imena Simeunović na tablama iznad užičkih zanatskih radnji.