Psihičke i fizičke osobine Konstantina Jeremića, po mišljenju mnogih njegovih poznanika i prijatelja, mogle bi se oblikovati u jednoj rečenici. Stasiti gorštak mrkog pogleda bio je začuđujuće hrabar, odvažan i samouveren, prividno ćutljiv, smiren i povučen, ali se iza toga krila jedna nemirna, osorna i prkosna narav. Za personalni ratni dosije dvostruki vitez Karađorđeve zvezde dao je sledeće obrazloženje.
“U 1. četi, 2. bataljona, VIII pešadijskog puka prvog poziva za odlikovanje predložen sam za hrabrost u svim ratovima, a naročito 1916. godine pri prelazu Crne reke. Drugi put predložen sam za hrabro držanje u borbi na kajmakčalanskom ratištu 1917. godine”.
Konstantin je nerado pričao o teškim danima rata. Ipak u sećanju prijatelja i komšija ostao je upamćen jedan dramatičan događaj sa Šumovite kose, bez hvalisanja ispričan u nekoj noćnoj sedeljci ili u prilici kada je za to imao jak razlog.
“Tek što sam stigao iz patrole, dođe vojnik i donese mi naređenje da se hitno javim komandantu bataljona. Nisam imao vremena da se operem, malo odmorim i uljudim, već onako prljav, neuredan i pocepane uniforme stadoh pred komandanta. Osmotri me od glave do pete, malo poćuta, pa reče.
– Jeremiću, treba večeras da kreneš na zadatak, tamo na Šumovitu kosu…
– Gospodine majore, pa zar opet ja? Pogledajte me kako izgledam. Ja već dve nedelje nemam slobodnog dana da se operem i sredim ovu pocepanu uniformu. Kad treba nekoga poslati na najteže i najopasnije zadatke, svi uglas viču: ‘Neka ide žandarm Jeremić, on je plaćen pa neka gine’.
Major zamišljeno gleda u jednu tačku na zidu. Verovatno se pita zašto se opirem da krenem na zadatak, kad sam ih do tada izvršavao savesno. Želi da još jedared pokuša i prekide grobnu tišinu.
– Jeremiću, u ovo izviđanje dosad smo slali tri patrole i nijedna nije obavila zadatak, mnogi se nisu ni vratili. Po naređenju komandanta Dunavske divizije mi moramo uništiti bugarsko gnezdo koje nam svakodnevno nanosi gubitke. Za ovaj poduhvat potreban nam je sposoban i iskusan čovek. Tebi ne želim da naređujem, potražiću neko drugo rešenje…
– Dobro, gospodine majore, ako je takva situacija poći ću – rekoh bez razmišljanja.
– Onda odaberi još tri druga koji će ti pružiti najveću pomoć.
– E, gospodine majore, ako se sa tog zadatka mnogi nisu vratili živi, onda sigurno nećemo ni mi. Zato ostale odaberite vi, ja nikome ne želim da izričem smrtnu presudu.
Ubrzo pronađoše tri dobrovoljca. Kad krenusmo u akciju, major pokuša da mi pruži izvesne sugestije.
– Jeremiću, krenite levom kosom ona je najzaštićenija…
– Gospodine majore, vaše je da mi postavite zadatak, a ja odlučujem kojim ću putem otići u smrt – prekidoh ga i krenuh preko brisanog prostora pravo prema Šumovitoj kosi, dok su mi drugovi dobacivali.
– Konstantine, šta to čoveče radiš, ne gubi ludo glavu.
Fizički iscrpljen i na ivici psihičkog rastrojstva od svakodnevnih opasnih zadataka, ravnodušno koračam i svakog trenutka očekujem smrtonosni kuršum. Noć uveliko ovladala. Bugari ne pucaju, ili nas ne vide ili čekaju da stignemo na rastojanje sigurnog puščanog dometa. Prilazimo Šumovitoj kosi na oko stotinak metara. Od bugarskog gnezda, opasanog sa nekoliko redova bodljikave žice, deli nas samo desetak retkih kleka. Oprezno pužemo od jedne do druge. Poslednju posekoh i dok polako gmižem po zemlji držim je ispred sebe kao štit. Stigoh do žičanih prepreka, ubrzo stigoše i ostali. Naziremo bugarski top i dva mitraljeza skrivene u udubljenju jedne stene. Pritajeni čekamo pogodan trenutak. Kad se začu zveka porcija, iz ležećeg položaja na jednom mestu isekosmo žice, tek toliko da se možemo provući.
Uđosmo u utvrđenje. Prilazimo oružju. Ispod nas na stotinak metara čujemo kako Bugari primaju večeru. Aktivirah dve bombe i ubacih u cev topa, a po dogovoru moji drugovi ih staviše ispod mitraljeza. Iznenada snažna eksplozija zaječa Šumovitom kosom. Istog trena bugarski vojnici bacaju porcije, uzimaju puške i jure ka nama, ali ih ostatak naših bombi zaustavi. Trčimo prema mestu gde smo ostavili četvrtog druga. Zadatak mu je bio da kad čuje eksplozije ašovčićem udara po žicama i daje nam znak gde je prolaz. Žurno napuštamo skršeno oružje i slušamo lelek bugarskih ranjenika”.
Konstantin Jeremić je rođen 21. maja 1890. godine u Rudinama, selu nekadašnje čajetinske opštine. U domu svojih roditelja Miladina i Cmiljane, imućnijih zemljoradnika, bavio se poljoprivrednim poslovima, ali je izvesno vreme proveo u žandarmerijskoj službi. Dana 6. aprila 1912. godine otišao je u 3. četu, 2. bataljona IV pešadijskog puka da odsluži pun vojni rok, ali se vreme pod oružjem produžilo sve do 1919. godine. Za razliku od ostalih Zlatiboraca, Konstantin se borio u 1. četi, 2. bataljona VIII pešadijskog puka. Za vojničke zasluge i pokazanu hrabrost odlikovan je sa dva Srebrna vojnička ordena Karađorđeve zvezde sa mačevima i Srebrnom medaljom za hrabrost Miloš Obilić, a nosilac je i Albanske spomenice. Tokom rata ranjen je u levu ruku u borbi kod Štipa 1915. godine.
Iz personalnog kartona se vidi da je 1934. godine posedovao priličnu imovinu, 85 ari okućnice, 4 hektara šume, 3 hektara ziratne zemlje i 2 hektara livade i pašnjaka.
Oženio se 1921. godine Radojkom Jeremić i iz tog braka imao sina Miodraga, koji je kao dete umro, i kćeri Milenku, Ilinku, Stanu i Slavku. Dvostruki zlatiborski vitez, Konstantin Jeremić umro je 1959. godine na Rudinama.
