У послератном хаоасу победници су знали да је брза економска обнова Југославије предуслов да се среде политички и економски. Зато је Тито са сарадницима и пре завршетка рата организовао обнову земље.
Земља у рушевинама, привреда уништена, недостатак финансија, недостатак квалификованих радника био је само део проблема који су пратили послератну обнову. Али, највећа жеља највећег дела становника, посебно младих, била је жеља за бољу будућност, да што пре отклоне последице ратних разарања.
Омладина ужичког краја дала је велики допринос у обнови и изградњи Ужица, целога краја и даље. Ослобођењем округа крајем 1944. године и касније, омладина ужичкога краја се радосно укључује и даје велики допринос обнови и изградњи земље. Ужице је било полусрушено од савезничког и немачког бомбардовања. Сви мостови минирани и дигнути у ваздух, метални преломљени… Активним учествовањем младих из краја у локаним радним акцијама, Ужице је обновљено, саграђене су и нове зграде за потребе становања стручних кадрова за даљу обнову и привредну изградњу.
После радних акција којима је обновљено Ужице грађевински, привредно и политички, омладина ужичког краја се укључила у великом броју на републичке савезне радне акције: од обраде војвођанских поља 1945, преко изградње пруга Брчко – Бановићи, Шемац – Сарајево, Бања Лука – Добој, изградње аутопута “Браство-јединство” до изградње Новог Београда све до 1951. године.
Припрема ужичке бригаде на обраду војвођанских поља је трајала месец дана. Из Ужичког краја учествовало је 384 омладинаца. Бригада се састојала од три батаљона, ужички, златиборски и пожешко-ариљско-црногорски. Командант бригаде био је Евгеније Ђорђевић, а команданти батаљона су били Богољуб Арсенијевић, Јеремија Јеремић и Драган Обрадовић. У паузама између окопавања кукуруза, ужички бригадири су оплевили 24 јутра пшенице и зоби. Владе Смиљанић из Љубиша, који је копао за двојицу, једног дана је окопао 32 врсте, што је био подвиг. На смотри бригада у Новом Саду је одликован Ореденом рада II реда. Бригадири су се вратили у Ужице 30. јула 1945. са заставом, коју су добили од омладине Вршца. На свечаном дочеку на железничкој станици дочекао их је велики број Ужичана и локална власт.
На изградњи пруге Брчко – Бановићи, дуге 92 километра, учествовале су 3 ужичке бригаде, формиране 1946. године: “Миодраг Миловановић Луне”, друга бригада “Жељо Ђурић” и трећа “Алекса Дејовић”. Ниједан од учесника није био млађи од 16 година. У то време омладина је сматрала да је учешће на радним акцијама њихов патриотски задатак. Уочи поласка сви бригадири су постројени пред зградом Соколане. Највише је било средњошколаца из Ужица, читава одељења из Гимназије и Учитељске школе, 317 бригадира. Поздравио их је секретар окружног комитета народног одбора Миливоје Радовановић Фарбин. На том свечаном испраћају бригаде, говорио је и командант бригаде Сретен Бјеличић. Прва ужичка бригада је радила, после вађења пањева столетних букви, на најтежем делу трасе, тј. на потпорном зиду у Орловачкој клисури, где се често радило и у хладној води до појаса. Петог јуна били су проглашени за најбољу бригаду и добили јавна признања, а 11 бригадира је проглашено ударницима. Повратак бригадира је био веома свечан, јер су учествовали у јулским манифестацијама, вративши се Ужице те 1946. на дан када је град добио Титово име.
Другу ужичку радну бригаду “Жељо Ђурић” на градилишту пруге, која је заменила Прву, чинили су већином средњошколци из ужичког краја. Уочи поласка и они су постројени испред Соколане, њих 270, од тога 37 двојака. Ту су добили одећу и обућу. Штаб ОРА “Жељо Ђурић” сачињавали су: Цветић Владимир, командант, Јевтовић Војислав, заменик команданта, Игњић Стеван, референт за културно-просветни рад, Крчевинац Душан, референт за статистику, Ђорђевић Мићо зв. Рус, референт за физичку културу, Мијатовић Славојко, интендант, и Ђурић Милица, референт санитета. Бригади је организован испраћај на железничкој станици, о томе су “Вести” писале:
“Ту су родитељи и пријатељи бригадира. За то време бригада се постројава. Четне и бригадне заставе се уздижу више њихових глава”.
И право у Орловску клисуру, да наставе рад на потпорном зиду, у хладној води до појаса. Мићо Рус се сећао:
“Кад смо ископали темеље у кориту реке, једне ноћи наишла је страшна олуја, која је запретила да нам затрпа темеље. Одмах смо се вратили на градилиште, подметнули стубове, даске, своје груди и рамена, те на тај начин зауставили катастрофу”. И Друга ужичка бригада је била најбоља, а Мићо Рус је проглашен за најбољег бригадира. Одлуком Президијума Народне Скупштине Југославије бригада је одликована и Орденом рада 3. реда. При повратку у Ужице, бригада је срдачно поздрављана на свим успутним станицама кроз које су пролазили. Посебно је срдачно дочекана у Титовом Ужицу.
Док је Друга бригада радила током лета, трећа бригада “Алекса Дејовић” је дошла у орловску клисуру за време киша и хладног времена. Ова бригада је са 560 бригадира била најбројнија на траси. Комадант бригаде је био Љубинко Пантелић, заменик Љубо Јовановић, културно-просветни референт Момчило Лаловић, интедант Зоран Герзић, санитетски референт Мица Ђурић, фискултурни референт је био мој отац студент дифовац Влајко Ковачевић, статистичар Жика Станковић, а за предвојничку обуку је био задужен Жика Глумац. Радили су под паролом “Јуриш Ере на Орловске стене”. Радили су даноноћно уз надљудске напоре и проглашени за ударну бригаду. Направили су прави подвиг кад су остали у орловској клисури током великог невремена сами, јер су остале бригаде биле пребачене у Кисељак. Имали су задатак да зауставе клизиште, успешно су завршили посао и омогућили да се испоштује рок завршетка пруге. Проласком воза кроз Орловик почело је славље бригаде, које је настављено њеним повратком у Титово Ужице, где су дочекани са великим одушевљењем. Пруга Брчко – Бановићи је уствари завршена три недеље пре рока. То је заиста била једна велика радна победа омладине Југославије. Имала је велики привредни значај за целу земљу, нарочито за Босну и Херцеговину. Све три бригаде из ужичког краја биле су најбоље у својим сменама и проглашене ударним, велики број учесника је проглашено ударницима.
