Užičanstvene voćke i voćnjaci

230

“Uvek je bio slađi

nečiji šljivik tuđi.

Pa stisni, brajko, petlju,

ako si hrabar, uđi!

Voćnjak te prosto mami.

Jabuke krupne, rumene,

k’o da su sve ovo vreme

čekale samo na mene.

Ulete smelo družina,

k’o jato strašnih vrana,

a ja im stražu čuvam

dok beru voće s grana.”

Užičani su odkako pamtim bili osetljivi na svoje dvorišne voćke i voćnjake po okolnim brdima i dolinama uz Đetinju. Čuvali su ih opasni psi, razne žičane prepreke, strašne babe, tetke, strine a obično naoružane metlama, oklagijama ili povećim varjačama.

Dvorišta su izgledala sve do kraja sedamdesetih ovako, uđe se na veliku drvnu kapiju dvorišta okruženom visokom tarabom, onom na vrhu usečenom na šiljak. Uz kuću kaldrma i bezbroj saksija raznoga sveća oko koga leptiraju razni prelepi leptiri i zuje bumbari i pčele. Kad se sedne za baštanski sto mirisi opijaju. Kuće su bile uvučene, a dvorišta su se pružala uobičajno sa travnjacima na kojima su bile razne voćke su se pružali do sokaka ili ulice. Izbor voća je bio po kvalitetu za divljenje, jedno je prolazilo a drugo je stizalo za berbu. Bilo je tu uz ogradu žbunova malina, kupina, crvenih u crnih ribizli. Tu je biila omanja bašta sa povrćem sa obaveznim delom za začine. Užice nije imalo problem da nabavi najvlitetnije sadnice jer je imalo Poljoprivredmu školu u Sevojnu.

Ovo sećanje je bio razog da u užičanstvenoj foto zbirci odvojim par fotografija kada su Užičani brali voće u svojim dvorištima i okolnim voćnjacima koji su spuštali niz okolna brda ili bili pored Đetinje. Nažalost o fotografijama samo znam da je prva snimana u Jabučnjaku u Turici a druga kod gospođe Bračinke u dvorištu-