Užička škola, od tablice do tableta

134
Od tablice do tableta
Od tablice do tableta

U Srbiji pre 200 godina zakonom je uvedena školska obaveza. Pravila discipline i same nastave su bila veoma stroga, zadržala su se čak do šezdesetih godina 20. veka, iako to zakon nije tražio. Užička Prva osnovna škola prethodnica je svih osnovnih škola u užičkom kraju. Izgrađena je 1884. godine na mestu turske metrese. Na krovu pre izgradnje sprata bio je smešten manji drveni toranj sa školskim zvonom, koje je obeležavalo početak i kraj nastave, koje se čulo u celom Užicu. Tako su svi znali kad su u školi časovi i ako vide neko od dece na ulici da je pobeglo sa časa, odmah bi ga vodili u školu. Kažnjavanje prutom bila je uobičajena pojava. Đaci su morali da sede uspravno sa rukama na leđima ili dlanovima na skamiji. Smeli su gledati u teme onoga ispred njih, pričati samo kad ih neko nešto upita. Dečaci i devojčice su išli u polno razdvojene razrede sve do početka 20. veka. Ocenjivali su ih isto ocenama kao i danas od 1 do 5. Učili su Matrnji jezik u kome se ocenjivalo čitanje i pravopis, strani jezik, matematiku, geografiju. Učili su lepo pisanje (krasnopis), crtanje, ručni rad, nisu smeli pisati levom rukom. Svako slovo u lepom pisanju imalo je tačno određen broj debelih i tankih linija. Učili su veronauku, grešni i nemirni su dobijali udarce brezovim prutem po dlanu. Fizičko kažnjavanje je ukinuto kad i veronauka, posle Drugog svetskog rata. Umeto šibe uvedeni su ukori.

Nekadašnji izgled ulaza u Prvu osnovnu školu
Nekadašnji izgled ulaza u Prvu osnovnu školu

Učenici su sedeli u skamijama. Skamija je nameštaj u kompletu za sedenje i pisanje, od punog drveta, čije se sedište nije moglo približiti stolu. U njoj su đaci sedeli „uspravno“ držeći ruke na leđima, dok bi slušali učitelja, nastvnike i profesore. Učenici su do 20 časova smeli biti na ulici. Ako bi bili zatečeni kasnije, sutradan bi bili kažnjeni. U Užicu, verovatno i u drugim mestima, profesori i učenici pre Drugog svetskog rata nisu šetali istom stranom ulice.

Ukori su deo školovanja i moje generacije iz pedeset i neke, ukor razrednog, direktora, ukor nastavničkog veća. Ukori razrednog su se upisivali u đačku knjižicu, što je smanivalo ocenu iz vladanja. Ukor direktora i nastavničkog veća se upisivao u školsku knjigu – dnevnik škole. Knjigu bi nosili od odeljenja do odeljenja, učenici bi stajali i saslušali ko je kažnjen. Najteža kazna je isteravane iz škole. Obeleženi đak sa jedinicom iz vladanja je u osnovnoj školi morao da se upiše u drugu školu, nekad i u nekom okolnom selu, koja je bila podaleko, čekala ga je i nova sredina gde nije bio dobrodošao. Cepanjem SFRJ i povratkom veronauke u škole u nekim susednim državama ponovo je uvedeno fizičko kažnjavanje neposlušnih đaka.

Pravila su se odnosila i na odevanje. Đačići u Starom Užicu su do petog razreda nosili kratke pantalone, a zimi duge čarape. Porodice brojne, dece mnogo, brzo rastu, pantalone skupe, pa se ovaj običaj zadržao do pedesetih godina. Neko vreme đačići do četvtog razreda su nosili šajkače sa mesinganim oznakom razreda. Nešto duže su se zadržale školske šapke, koje su bile obavezne u višim razredima, srednjoj školi i zbog pravila bontona, da se skine kapa i pozdrave stariji. Na šapki se nalazio mesingani broj, koji je odavao u koji razred ide đak. Đačke šapke su nošene do 1956. godine. Devojke su nosile beretke takođe sa mesinganim brojem razreda.

Stariji razredi i srednoškolci su nosili šapke sa mesinganim brojem razreda
Stariji razredi i srednoškolci su nosili šapke sa mesinganim brojem razreda

Moju generaciju su zakačile školske uniforme, u „Dušanu“ to je za dečake neka vrsta blejzera tamno plave boje od jeftinog pamučnog debljeg platna, sa grbom škole levo na džepiću, na kome je bio piramida, spomenik na Kadinjači sa dva lika dečaka i devojčice. Sve dok nisam pošao u drugi razred Gimnazije, da se nose farmerke na nastavu bilo je zabranjeno, čini mi se do 1973. godine. Smatrane su odlikom kapitalističkih zemalja, pa samim tim i znak nepoštovanja institucija. Devojčicama i devojkama je bilo teže, jer sve koje su išle u osnovne i srednje škole nosile su „školske kecelje“, takođe od jeftinog materijala tamno plave ili crne boje, jednostavno skrojene, a nosile su se preko druge odeće tako da ona nije smela da viri ispod kecelje. Sećam se da su ih devojčice ukrašavale belim kragnicama koje su im bake kukičale. U nekim školama je i to bilo zabranjeno. Iako je govoreno da je je namena kecelje da štiti skuplju odeću, u stvari one su smišljene da se ne vide socijalne razlike i spreči modiranje dece iz dobrostojećih porodica, najpre partijskih funkcionera.

Devojke su uz đačke kecelje, nosile beretke sa brojem razreda. Slikane su kod Đulaića mosta
Devojke su uz đačke kecelje, nosile beretke sa brojem razreda. Slikane su kod Đulaića mosta

U prvom razredu se pisalo na malim tablicama, crne boje sa izvučenim linijama. Uz tablicu je postojala pisaljka, posebna tanka zašiljena tvrda kreda slična olovci. Uz taj pribor je išao manji sunđer, kojim se moglo brisati napisano. Moja generacija koja je pošla u školu 1959/60 školske godine, nije koristila tablice, jer je prošla posleratna kriza da nema papira kao 1957. godine. U drugom razerdu se pisalo perom, koje bi se umakalo u mastilo. Pero od metala bi se trošilo, pa je moglo zameniti pero koje je bi se stavljalo u drvenu držalju. Težilo se „Lepom pisanju“ u predmetu srpskohrvatski jezik, što je zamenilo nekadašni Krasnopis u prva četri razreda osnovne škole. Ostalo se pisalo drvenim olovkama koje su se zarezivale rezačem, što je meni ostalo kao navika i dan danas. Hemijske olovke nisu postojale do šezdesetih godina, a i kada su se pojavile bile su retkost, njihova upotreba je bila zabranjena duže vreme. Penkale su bile skupe i retke. Za tehničke crteže se koristilo redis pero, a umesto mastila tuš. Olovke i pera, zarezač, gumica su se držali u drvenoj kutiji koja se zvala pernica. Ja moju čuvam dan danas i u njoj držim pribor za pisanje.

Učionica i razred snimljen šezdesetih godina 20. veka u Prvoj osnovnoj školi
Učionica i razred snimljen šezdesetih godina 20. veka u Prvoj osnovnoj školi

Dugo vremena su postojale računaljke za razlomke, velike koje su bile deo inventara svake učionice, i male. U moje đačko doba, male su bile deo školskog pribora, koje je imao svaki đačić.. Cilj je bio naučiti decu brojeve, sabiranje i oduzimanje kako bi jednog dana znali sami, prvenstveno da vode sopstveno domaćinstvo.Ručni rad, tj. predmet Oto i Domaćinstvo, učili su i dečaci i devojčice. Bilo je povezano s crtanjem, jer su učenici obično morali prvo izraditi nacrt, a onda po njemu vesti ili napraviti model od papira, drveta ili gvožđa.

U skamiji sam sam sedeo sve do drugog razreda Gimanzije, kada je škola u vreme direktora Pašića renovirana i modernizovana. Zadržale su se samo one veće za tri učenika u kabinetu fizike provesora Vasovića-Miša Vasa. Skamije su bile od punog drveta, teške i glomazne, ispod ploče za pisanje imale su pregrada za školske torbe, knjige, kao i druge stvarčice, npr „Politikin zabavnik“ što nastavnici nisu smeli da vide. Na ploči je postojalo udubljenje za olovke i pera i udubljenje za flašicu sa mastilom. Ploča je bila pod nagibom, pa ako bi se olovka spustila van predviđenog udubljenja, skotrljala bi se na pod od grubo obrađenih podebljih dasaka, patos, obično premazan nekom vrstom razređenog katrana. Neki su to zvali lućum ili kako već?

Od prvog razreda do drugog razreda gimnazije sam sedeo u skamiji
Od prvog razreda do drugog razreda gimnazije sam sedeo u skamiji

Tokom mog školovanja, dolazak učitelja, profesora, ili starije osobe tokom časova u učionicu pozdravljan je ustajanjem u znak pozdrava. To je važilo i za srednje škole. Svake nedelje dva đaka su bili „redari“, a njihov posao je bio da operu sunđer, obrišu tablu i da na početku časa referišu profesoru ili učitelju ko nije na času. Postojali su i dežurni učenici u glavnom ulaznom hodniku škola.

Pušenje je oduvek bilo zabranjeno. U gimnaziji se pušilo u WC-ima, a ko bi bio uhvaćen kažnjavan je smanjenjem ocene iz vladanja, koje je vodilo izbacivanjem iz škole. Alkohol u Gimnaziji pojavio se tek sedamdesetih godina, naročito na eskurzijama, bila su popularana alkoholna pića… Pre toga, kao i droga, alkoholna pića su bila nepoznata. Bežalo se pojedinačno sa časova, oduvek, ali organizovano bežanje celog odeljenja je počelo u srednjim školama šezdesetih. Bežalo se sa časova prestrogih profesora, obično sa časa na kojem je bio pismeni zadatak ili ispitivanje. Bežanje je strogo kažnjavano, zato je bilo na ceni lekarsko opravdanje.

Moja pernica od prvog razreda osnovne do danas i moja mačka
Moja pernica od prvog razreda osnovne do danas i moja mačka

Fiskultura se organizovala se u školama prema mogućnostima. U školama gde su postojale fiskulturne sale i tereni, časovi su tu držani. U školama gde ih nije bilo, išlo se na okolne pogdne livade, najčešče na Livadak, u Veliki park ili na tuđe sporske terene kad su slobodni. Moja majka, nastavnica fiskulture je ceo svoj radni vek provela držeći časove po livadama i tuđim sporkim terenima. Oprema se sastojala od belih majica i laganog šorca. Patike su bile obavezne.

Danas, u digitalnom vremenu interneta, pitanje je kada će osnovci na nostavu nositi samo tablet ili pametni telefon, umesto sveski pa i knjiga. Nekada su se na tablicama pisali i domaći zadaci, jedna od pakosti bila je nekome izbrisati domaći… U današnjem vremenu se umesto sunđera koristiti “delite”. Suština đačkih pakosti je ostala ista, iako se mnogo toga u školama promenilo.