Užička zimska posebnost, vozilo, „bob“

824

Sve je počelo od šlicuga mladoga Avramovića sa “Carine” na početku 20.veka Od šlicuga su nastale potkovanica, a od njih kreativna snaga Užičana je proizvela orginalno užičko zimsko vozilo – “bob”, posebne konstrukcije. Bob je mogao da se napravi sa skromnim sredstvima, bilo je potrebno nekoliko manjih dasaka, četiri potkova i jedna duža daska, u zavisnosti od broja siceva, tj. mesta za sedenje. Bilo je i bobova „destkaša“ na koje je moglo da se smesti 9 „balansera“ plus vozač. Ipak su najčešće pravljeni „šestaši“- bobovi sa šest siceva.

Ma koliko bili veliki, užički bobovi su imali saonika sličnih šlicugama, prednji su bili pokretljivi, a zadnji fiksirani. Na bobovima između Dva svetska rata, onaj koji je upravljao bobom je to radio uz pomoć metalne prečage i lanca, slično načinu kako se upravlja kormilom. Posleratni bobovi su umesto prečage i lanca su imali volane sa starih kamiona. Na zadnjim saonicama su postojale ručne kočnice uparene sa jedne i druge strane boba, jedan ili više parova zavisno od veličine saonica metalnim plugama sa zađiljenim vrhovima.

Na fotografiji Mija Drobnjakovića vidi se baš dobar bob i potkovanice sa Carine
Na fotografiji Mija Drobnjakovića vidi se baš dobar bob i potkovanice sa Carine

U vremenu između dva rata bobovi „desetkaši“ su bili u zajedničkom vlasništvu užičkih zanatlija pekara, krojača, šustera… Planinarsko društvo koje je predvodio profesor Milan Popović imali su svoj zelenomrki bob, koji je čekao zimu u užičkoj Gimnaziji. Posle rata 1956. organizovano je prvo takmičenje na kome se takmičilo 300 Užičana na 40 bobova. Kasnija tamičenja je oraganizovao DTV „Partizan“, nastao od užičkog Sokolskog društava. Takmičenja su organizovana najčešće na putu sa Jelove gore do nekadašnjeg bioskopa „Zlatibor“, koji se nalazio na mestu gde je danas dečije igralište na Trgu. Ova staza je bila dužine 4 kilometra. Ova takmičenja su imala masovni odziv takmičara kao i gledalaca. Svaki deo Užica je imao svoju bob ekipu. Zabeleženo je da su najuspešnije ekiše bile sa Klisure, Zlatiborskog puta, Dovarja, Pore.

Sama konfiguracija Užica je takva da je većina ulica imala mogućnost za spust i ova užička posebnost je potrajala do samog početka osamdesetih godina, dok razvoj saobraćaja nije uzeo svoj danak. Tada su počele da se čiste od snega i strme užičke ulice, kada je sa njih nestalo šlicuga, potkovanica, ligura i bobova…

Imam mali predlog u ime Užičanstvenog: Da se u toku dolazeće zime uz pomoć grada i turističke organizacije oraganizuje manifestacija „Užičke zimske zanimacije“ sa sponzorima, medijima, najpre uz mediski podršku gradskih i svih dopisništava. U njoj da se pozovu Užičani da iz podruma, tavana izvade svoje užičke šlicuge, potkovanice, ligure i bobove, stare fotografije i slično. Da užički Narodni muzej uradi postavku „Užičke zimske zanimacije“. Da se na nekom od strmih zaostalih neasfaltiranih puteva uredi privremena staza, na kojoj će se uz pomoć savremenika prikazati replike šlicuga, potkovanice, ligura i bobova, koji će se spustiti niz tu uređenu stazu. Na kojoj će se, uz kuvanu rakiju vino i druge specijalitete, oraginizovati masovno sankanje i sličene promotivne aktivnosti. Da to sledećih godina postane užičanstvena manifestacija na koju će biti pozvani turusti uz brojne propratne aktivnosti, koje će razvijati turizam u Užicu tokom zime, na kojima će biti prikazivani prvenstveno užičke odlike i posebnosti iz erskoga kraja… Kasnije, može se organizovati i replika manifestacije na Zlatiboru, obavezno i u Mokroj Gori. U manifestaciju uključiti i Jelovu Goru sa koje još ima idealnih puteva i spustova.