Правих јавних кућа у Ужицу више нема, што не значи да смо заостали за светом или морални. Најпре би се могло рећи да смо лицемерни. Већина зна да проституције има на све стране, никоме не смета док не постане јавна.
Први писани трагови о проституцији у Ужицу потичу из средине 19. века. Кажу да је Туркиња Зурлаха држала у Турици хан у коме је био куплерај. То је наследио њен усвојеник Дедо, па је касније тај чардак зван „Дедов хан“, касније Дедова кафана. Од Деда потичу сви Дедовићи, позната ужичка породица из Турице.
У време с почетка 20. века, места “црвених фењера” се у Паризу, Бечу и Будимпешти памти по романтичним сликама, прекрасним фотографијама, љубавним песмама и романима уметника, па су данас Национални музеји и архиви Француске, Аустрије и Енглеске крцати голишавим сликама и фотографијама, узбудљивим романима, костимима и амбијенталним предметима, због којих се многа имена продавачица љубави и њихових муштерија памте вековима. Ужичани који су ту учили занате, студирали или били трговачким пословима доносили су у Ужице нове трендове и идеје, па су преко њих и из Београда стигле и идеје за отварање куплераја и начин како су се давале услуге. На другој страни медаље куртизане су биле злостављане, имале су по 14-15 муштерија дневно. Нису имале избора, већином необразоване жене, добиле су прилику за легално курвање. Иза турско-српских ратова остало је много удовица и сирочића и оне су се у градовима Србије запошљавале по кафанама, као куварице, собарице и келнерице, наравно доста њих су се проституисало.
Почетком 20. века, тачније 1901. године, што се тиче проститутки и куплераја у Ужицу се све знало. Градска управа је имала тачну евиденцију о броју проститутки и местима где су се курвале. Део прихода од пореза ишао је у посебан фонд за њихове прегледе, збрињавање, лечење, тако да је срез ужички тих година имао најмање забележених полних болести у Србији. У старим документима у Архиву града пише: „Јавних женскиња, које су подвргнуте лекарском прегледу и биле под санитетско.полицијским надзором, било је 1901. године у Ужицу 13. Две су се налазиле у проститутској радњи Ф.Б, а једна у Хотелу Пав. Ј.“ И тада су се новинари плашили да ствари именују, тако да остаје да нагађам ко је био господин Ф.Б… Али сам сигуран да је други куперај био у просторијама хотела „Златибор“. Госпођице „раднице“ прибављале су се из Чачка, Пожеге и околних села. Биле су то сиромашне девојке које су бабе проводаџике нудиле на продају перверзним мушкарцима, лепотице које су газде кафана доводили из мањих места, мењали им сукану сукњу гламурозним хаљинама, а онда их, у собама изнад кафане, продавали својим гостима, као прилог после ручка или вечере, понекад за исту цену по којој се плаћао ручак или вечера.
Између два светска рата у старој Југославији то је било уређено на овај начин – боље је ствари легализовати и држати их под контролом, него ризиковати хаос и заразе. Било је неколико јавних кућа у склопу кафана. „Даме“ зване „бубњарице“ су забављале госте и по потреби се са њима издвајале у лепо уређеним собама. У најпознатијем куплерају у кафани „Орјент“, собе су биле на спрату. После Другог светског рата је ту било „преноћиште“ али већина Ужичана је знала шта је ту уствари. Био је и познати куплерај на Царини, који су Ужичани звали „Код црвене лампе“. У тадашњим ужичким куплерајима су већином радиле даме са стилом, доста тражене и веома скупе, а клијентела господска… Прочуле су се чак до Београда, одакле су неки долазили до Ужица због њих.
Уочи Другог светског рата ниво ужичких куплераја нагло је опао. У њима су радиле углавном Циганчице, а „проститутске радње“ заменила су преноћишта, скромнија, али ништа мање позната. Најдужи стаж је имало преноћиште Дуце Наумовић, познате као тетка Дуца, које је радило од краја тридесетих до половине осмадесетих година 20. века. Тетка Дуца је увек имала најмање по једну Циганчицу од 15 до 17 година, која је ту наводно боравила јер није имала новца, или је нешто испомагала у кући. Читаво Ужице је знало истину, а кад би јој неко запретио милицијом, Дуца је имала обичај да закука: „Јој миле, немој мене треба да скупим паре да пошаљем сину Цакану, скуп је живот у Београду“. Дуцино „Преноћиште“ било је у кући на месту данашњег пролаза од МУП-а према Тргу, а кад је иста срушена, пресељена је у Косовску улицу у једну приземну дугачку кућу са двориштем. До Дуциног дворишта становао је мој друг из гимназије, Звонко Ваљавец, са мајком учитељицом Радмилм и дедом Михаилом… Често смо играли маце на тераси те старе куће и виђали Дуцу у дворишту. Била је то старија жена са старинском пунђом, веома дебела и грлата, па смо имали утисак да стално нешто грди.
Посетиоци „Преноћишта“ углавном су били Ужичани четрдесетих година, и то после фајронта. Тада се одлазило код Тетка Дуце „на по једну и кафу с ратлуком“. Ђоко који је живео у Звонковом дворишту у омањој приземној кућици са старом мајком, а чувао скривену слику краља Петра у закључаном некдашњем војничком сандуку испод кревета, говорио је, да је Дуцин ратлук скупљи и од вискија, али се нико није жалио…
Догађања у „Преноћишту код Дуце“ су углавном текли овако: друштво је начешће доводио Калај. Дуца је у њега имала највише поверења. Прво би се седело, попила кафа и ракија, а како у кући није било грејања домаћица би понудила неком од гостију да се „загреје“ са девојком која је случајно била ту, нема пара и треба јој помоћи. Замољени би одлазио у собу да „помогне“, а Дуца би узимала „повелику лову“. Њеном смрћу средином осамдесетих и радња је престала да ради.
Друго преноћиште из истог времена налазило се преко пута Ћирине железничке станице, на месту некадашње кафане Орјент, после Црвеног сигнала у Беглуку. Било је намењено муштеријама са плићим џепом. Познат је био и спрат ресторана Париз, где се завршавало оно што се уговорило са конобарима. Ту су ординирале углавном конобарице и певачице у пролазу.
Када је старо Ужице срушено и када се напунило солитерима, где се више није знало шта раде прве комшије, Ере су званично остали без Јавних кућа, а уствари најстарији занат се преселио у приватне станове. Седамдесетих година у Јазовима је била једна од познатих кућа, у чијем приземљу су ординирале две девојке из Горјана. На Тргу близу Градске каване у стану „Флекавог“, могле су се наћи веома младе девојке које су бежећи од куће, најпре са села и мањих места, без смештаја и новаца пристајале на све. Сеансе су почињале тако што су два фотографа снимали актове девојака пред одабраном публиком. Цене тога што се касније дешавало биле су веома високе. Ко није имао пара одлазио је после фотографисања, ко је имао остајао је.
У исто време знало се за стан Мице гардероберке на Каменом кориту. Као гардероберка у кафани лако је уговарала састанке, и уз новчану надокнаду уступала свој стан… И гарсоњера у Кули дуго је служила за ванбрачне излете, све док комшије нису схватиле о чему се ради, па је пукла брука.
У Крчагову је центар јавног живота била кафана „Џакарта“ тј. „Пролеће“. Уговарало се са газдом и конобарима, а завршавало се по околним шумарцима или у болничком дворишту, уза зид клијентела полутани, градски надничари, цене прихватљиве…
У кафани Труман тј “Шумадија”, су на посебан начин договарања погледима најпре са шоферима у пролазу, трговачким путнима и сл. ординирале Рада Козица и Мица Троцевка и још неке којима не могу да се сетим надимака.
Једно време се ординирало у продавници ауто делова, касније „Спорту“, преко пута некадашњег Турист бироа на Тргу. Радња је имала степенице за магацин у подруму, и у договору са мајсторима који су ту радили. Пар би улазио унутра, они би спустили метални поклопац и закључали. Отварали би када би се одоздо зачуло куцање.
Свега наведеног и данас има, али много мање. Томе је допринела морална криза и тешко је ући у траг, то се данас назива популарно швалерисање, најчешће на неким напуштеним сеоским путевима, у колима, изнајмљеним становима на сат два као и околним хотелима… Данас у много већем броју има и мушких проститутки, лезбејки и хомосексуалаца који се баве најстаријим занатом. И наравно ником не смета док се држи у тајности, али што се тиче овог посла у будућности ће се сигурно догодити легализација, као у развијеним европским земљама.
Што се тише фотографија нисам хтео да стављам ужичке поштујући потомке и савременике, али сам нашао неке са сличном атмосфером каква је била и у старом Ужицу.
