Свака кафана је имала своју посебност, али ипак то што је неким кафанама давало посебну душу, то је била музика. Призвала је госте да уз њу забораве бриге, да се радују, тугују, доживе севдах, дерт манифестације љубави и лепоте живота и наравно оставе новац. У предратно време најцењенија ужичка капела је била капела „Николићи“ са Царине“, са виолинистом виртоузом Јазом. Посебно су били цењени хармоникаши, који су током дана у кафанама код гостију изазивали севдах и дерт.
После Другог светског рата једино је кафана Хотела „Златибор“ имала сталну музику. Ту се увече породично излазило на вечеру и провод. Најпре су градски музичари са Царине са Влајком Николићем, оцем Милана Циганина и Анке (Ане), познатих ужичких забављача са гимназијских игранки, саставили капелу. Та прва послератна капела је у вечерњим сатима пружала уживање онима који су волели добру песму и кафанску музику.
Убрзо су певачице почеле да долазе и са стране, најпре пронађене у београдским кафанама “Орач”, “Асторија”, где су се окупљали музичари који нису били у ангажману… Влајко није завршио музичке школе, али је одрастао у кући где се виолина преносила са оца на сина, а деца успављивала и будила уз омиљене звуке тог чаробног иструмента, па је и он веома рано савладао све њене тајне. Виолина у његовим рукама весело причала или тужно плакала одражавајући његова истинска осећања. Са годинама он је постао мало наглув, али је као Бетовен без грешке свирао најтеже мелодије и песме које су гости наручивали да би их памтили и сачували од заборава.
Са Царине су у то време у Ужице стизали најбољи кафански музичари, мада је било и оних школованијих, па чак и професора музике. Нарочито су се истицале породице Николић и Јовановић. Чика Владета са Старог Златиборског пута се сећао: “Значајно место међу ужичким кафанским музичарима имао је хармоникаш Војо Јовановић, који је у дуету са Соканом или Жиком стварао незаменљив штимунг. Његови синови Гаган и Нине више су волели голубове него музику, па је хармоника остала без наследника. Цела породица се иселила у Америку радећи тамо неке друге послове, а музику су задржали само у сећањима”
У сећањима је остало и да су у Хотел “Златибор” долазиле капеле са стране. Обично би шеф сале Неђо Чокара, а касније Бранко, Божо Старац или Мишо Ненадић сазнавши да негде у околини има добра музика отишао да провери, саслуша и уговори ангажман. У то време најважни члан састава или како би данас рекли “бенда” била је певачица. Ипак “бенд” би имао већу цену ако у њему пева њих више, јер је то задовољавало више укуса и жеља гостију. Оркестри нису били бројни, њих троје, четворо са обавезном виолином, хармоником, бубњем, по коме би лупали сви из оркестра, а понекад и неки од дувачких иструмената. Запамтио сам као дете кад смо једном приликом на самом почетку шездесетих година породично изашли на вечеру у “Златибору”, мени тада огроман црни клавир који је доминирао на подијуму. Тај клавир је пружао могућност оним музички образованим да се искажу, а микрофон је био намењен искључиво за певачицу. Наручивале су се песме по жељи, а музичари су се својски трудили да задовоље жеље гостију, јер им је од тога зависила зарада.
“Паре за наручене песме су стављали су у футролу од виолине, јер је виолиниста најчешће био и капелник, а делио на крају на ‘равне части’. Гости су одлазили убеђени да их је певачици запазила, да им се осмехнула, кришом намигнула или чак дискретно послала пољубац, што је значило да се сутра мора доћи, заузети сто близу музике и широм отворених очију, али и уста, фиксирати певачицу на подијуму осмехујући јој се и наручујући песме па и пиће, кад направе паузу и седну за свој музички сто.
Тако из ноћи у ноћ до свитања, док музичари не пођу на заслужени одмор пребројавајући Пазар и добијени бакшиш. Стари Ужичани у својим причама које су ми причали су се сећали прелепе Фатме, која је дошла Ужице из Босне, чије око зелено као смарад није остављало никог равнодушним, па је кафана увек била дупке пуна. Неки су имали среће да јој се приближе, иако ју је капела љубоморно чувала. Нису могли да је сачувају од Зорана Каличанина. Седео је свако вече наспрем ње погледима се договарјући, а кад дође фарјонт остајао је са њом. Ужичка лепотица, жена Буга Вуловића, бившег фудбалера “Слободе”, подсећајући на филмске лепотице, предивним гласом као и стасом са бираним репертоаром песама привлачила је љубитеље кафанске музике и добре песме.
Шездесетих година у “Златибору” је певала заводљива, сексипилна Милеса. Песмом и понашањем одушевљавала је и старо и младо пунећи кафану из вечери у вече. Срдачна са свима, остављала је утисак да свако има своју шансу да јој се приближи, али то је успело само Болу Буљу (касније дон Бошко Радоњић), коме су многи завидели знајући да ће после фајронта само њему певати онако из душе, без наруџбине.
У недељна преподнева у башти хотела музика је свирала за своју душу, да покаже шта зна, а шетаче позове на вечерњи провод. Поподне су увежбавали нове песме, па се из њихових соба често чула музика са многобројним понављањима оних тешких тактова. Често им је друштво правио Драган Шмакић, иначе човек који је дао име “Рајским отоцима”, виртоуз на хавајској гитари, који је представио Ужичанима тада на западу популарну хавајску музику, за коју је награђиван аплаузом на отвореној сцени.
Ужице је имало и посебне кафанске музичаре, зване “поноћни”, који су са виолином под мишком мењају кафане, најчешће се задржавајући у “Порт Саиду” и “Џакарти” или у ресторацијама железничке и аутобуске станице. Последњи од њих Драго, такође са Царине, кад падне вече уредно обријан, са штуцованим брчићима упарађен са својом виолином креће у ноћни живот. У Ужицу је увек било оних ноћобдија који би да чују на увце “Свилен конац”, “Ја сам мајко делија”, “Од свега ме сачувала мајка” за ситан бакшиш или наручену шљивовицу, ретко када и мезе. А Драго то ради за своју душу, срећан што је и он бар за трен усрећио некога, и са нешто зарађеног новца врађао се кући у зору називајући “Добро јутро” перачима улица и будећи комшијске певце да огласе нови дан.
И док други лече мамурлук или се одмарају или се одмарају за другу смену, ужички музичари снивају сан праведника, пијући јутарњу кафу после подне припермајући се за нови дан. Од многобројних ужичких музичких кафанских састава у сећањима генерација Ужичана су остали највише Бролове Ере и то са певачем Владом Мршевићем, Оркестар Аца Модела, Плави ансабл Илије Таша и многи други.
Кафане су све до половине прве деценије 21 века преживеле све промене. Неке су задржале и стара имена, али су изгубиле обележја једнога времена. Најпре су се појавили аутомати звани “Џу бокс”, затим кафићи, у њима музички стубови са јаким озвучењем, опасним по бубне опне. Ту су били и диско клубови са диско џокејима на једној страни, а на другој певаљке у надметању докле ће се појачане јаким озвучењем чути са “Туриста” или ресторана “Плажа”. На другој страни кафане са тамбурашима за душу и рокерима пре блузерима, какав су тандем Љупће и Мита, и свакојаких извођача који певају веома лоше уз матрице. А било би тако лепо вече провести као некад уз кафанску музику без озвучења, боемски уживајући у амбијенту кафане, чарима певачице, умећу тих музичких занесењака, нарученој и освираној песми “на увце” и илузији која траје до следећег дана.
Године 2006. у Ужицу је организован фестивал природних ракија назван “Жестивал”. Десетак година касније манифестација је обновљена са циљем да она буде и посвећена очувању ужичке традиције. Бранислав Митровић даје идеју да се у оквиру фестивала организује и Боемско вече, где се ужички боеми и остали познати Ужичани сећају уз сетну тамбурашку музику лепих кафанских дана, док се публици служе добре ужичке ракије. Бранислав у сарадњи са тамбурачким саставом “Северац” пише и нову ужичку песму. То је почетак очувања те посебне кафанске душе старога Ужица… А ево и мој мали допринос томе.
