Када се крене ужичком улицом “Велику парк”, са ознаком бр. 3 налази се стара господска зграда ужичкога Црвеног крста. Ретке су велике зграде изграђене у Старом Ужицу. Једна од њих је ова зграда, у којој се налази успешни ужички Црвени крст и Уметничка школа. Од свих старијих ужичких зграда ова је најтајанственија, о њој се најмање зна. Са радошћу онима који не знају, открићу у неколико прича са пригодним фотографијама како је започео у Ужицу рад Црвеног крста.и тајне које крије ова зграда кроз деценије.
Прича о ужичком Цвеном крсту и његовој згради започeћу од тренутка када је књегиња Наталија постала заштитник српскога хуманог друштва Црвеног крста, пет дана пред објаву рата Туској, јуна 1876. године. Али прво нешто да кажем о краљици Наталији Обреновић. Била је супруга краља Милана Обреновића, кнегиња 1875-1882. и краљица Србије 1882-1888. Рођена је као Наталија Кешко 1859, у Фиренци. Отац јој је био руски пуковник Петар Кешко, а мајка принцеза Пулхерија од Молдавије. За краља Милана се удала 1875. и са њим је имала сина Александра, рођеног следеће године. Упркос несугласицама и свађама са краљем, народ је заволео и прихватио Наталију као своју краљицу. Звали су је ”српском мајком”. Бринула је о рањеницима за време рата са Бугарском 1885. године, помагала је народу и искористила је свој утицај да поправи мишљење о Србима и Србији које је владало у Европи.
Након мајског преврата 1903. године, сва имовина породице Обреновић припала је Наталији Обреновић. Постала је велики добротвор. Својим тестаментом велика имања у Србији завештала је Београдском универзитету и манастирима и црквама, који су задужбине Обреновића. А један део у новцу и уметничким сликама одредила је живим потомцима Јакова Обреновића, брата кнеза Милоша Обреновића. Краљица Наталија је 1903. године желела да имовину у Србији поклони породици Јаковљевић, али они нису смели да то прихвате, из страха од тадашње династије Карађорђевић, па је тако више од 7.700 хектара шуме дато Београдском универзитету.
За Друштво Црвеног крста тада је кнез Милан Обреновић рекао је да је: “Најлепши и најплеменитији део човечанства”. Почео је крвави рат који је Србију увукао у матицу високе европске политике, у коме је народ преживео изузетно напоран период уз свестрану помоћ српског хуманог друштва Црвеног крста. Још у време Херцеговачког устанка 1875, у Ужицу у је основан Одбор за помоћ избеглицама и устаницима састављен од 40 Ужичана, на чијем се челу налазио прота Милан Ђурић, који је ангажовао за овај хумани рад друге угледне Ужичане. Овом одбору је помагала држава, српске општине, књегина Наталија је послала значајну суму новца као помоћ избегицама. Овај ужички одбор укључује се у новоосновано Друштво ужичког Црвеног крста, које ће током Српско-турских ратова 1876-1978 показати огромно милосрђе, посебно у ивањичком крају, у преношењу и лечењу рањеника, у сузбијању заразних болести које су се појавиле на јаворском фронту. Поред свих недаћа које су притискале током ових ратова, била је ту још једна велика невоља, избегли народ из Босне. Држава је помагала, помагао је народ, Црвени крст, било је много појединаца примера хуманости и милосрђа. Прихватали су “нејач” и остале избеглице, бринули се о 30.000 “душа”, око лечења великог броја рањеника у болници на Царини. У скупљању добровољних прилога издвајала се Стана Поповић.
Ужичанка Стана Поповић је рођена у Ужицу 1856. године и живела је у њему све до смрти 1936. године. После ратова наставља пожртвован рад у ужичком Црвеном крсту, Колу српских сестара и Друштву књегиње Зорке. Осим тога, била је дугогодишњи члан Ужичке женске подружнице. Велики део имовине завештала је добротворним установама, школским фондовима и сиротињи Ужица. Као члан ужичког одбора Црвеног крста, хуманиста и добротвор, остала је у сећањима својих савременика, па тако и у историјском памћењу као симбол самопожртвовања и доброте. Она прихвата избеглице, налази им смештај, а затим се пријављује као добровољна болничарка на фронту. За своје велико пожртвовање одликовна је Сребрном медаљом краљице Наталије за заслуге два пута 1878. и 1886. и Дипломом Српског Душтва Црвеног крста 1977. Да је пожртвовање заиста било велико, доказује и чињеница да је после рата кнез Милан одликовао председника ужичког одбора Црвеног крста, Михаила Радуловића, Таковским крстом, а покровитељка друштва књегиња Наталија обдарила га је Друштвеним крстом.
Ипак, и поред настојања окружних власти, избеглице нису добиле најосновније материјално обезбеђење. У зиму 1875/76. године, надлежни су дозволиле “добеглицама” да могу сећи дрвеће око Ужица, разређивати ограде, сећи крушке и јабуке, трешње и шљиве по некад чувеним баштама. Миладин Радовић каже: “баште и воћњаци су страдали за време Босанско-херцеговачког устанка”, то огољавање је касније донело много проблема Ужичанима. Брда огољена, кише су спирале камење у само Ужице, појавиле су се болештине, туберкулоза..“.
Све док сајџија Риста Тешић није пошумио брда, посебно Забучје и претворио сточно гробље у предивни Велики парк. Ужички Цвени крст наставио је своју хуманитарну мисију и после Српско -Тусрких ратова…
