Nije ogladnelim užičkim noćobdijama uvek bila Šuljagina lepinja-sa-sve, sve. Postoji i druga užička stvar, koja se više jede pred zoru od lepinje-sa-sve, a koju retko ko pominje. Običan Gudurićev burek sa sirom, koji se u zoru jede stojeći, iz masne hartije nekad u “Zdravljaku”, a u današnje vreme i u lokalima “Slađe Blumunke”. Taj Gudurićev burek, koji je svoju tradiciju proširio i na Blumun pekare, ostali užički pekari nisu dostigli. Recept je predratni, opet iz nekadašnje radnje moga dede pekara poslastičara Vitomira i babe mi Mare, iz njihovog “Zdravljaka”. Taj Gudurićev burek, s kojim su generacije ulazile u novi dan, vreo i mastan, iz čijih kora su u hodu ispadale grudvice sira ili mesa, generacijama su Užičanima pomagale da razgrnu alkoholnu magiju.
Formirano je Gradsko pekarsko preduzeće “Sreten Gudurić” od iskusnih užičkih pekara. Jedan od mlađih, Ranko u crnom kaputu i kačketu, između prozora, stoji na klupi, dugo je radio u Zdravljaku. Kao da ga. sad vidim kako seče burek sa onim specijalnim nožem što liči na oštricu iz filma “Njihalo strave”.
Branislav Mlađenović: Moj otac Stojko, pekar, jedan od 10 osnivača Sretena Gudurića, je sačuvao ovu grupnu fotografiju od 01. oktobra 1950. Stoji na klupi, drugi sa leva. Ranko pekar radio u Zdravljaku dugo godina stoji do prozora u crnom. Ispod Ranka mali čovečuljak, zvali su ga Čovo, im je bio direktor po političkoj liniji. Inače je bio šuster.
Branislav Mlađenović: I ovo su pekari sa porodicama 1. maja 1952. godine. Fotografisao Ilija Lazić na uglu ka Rosuljama, kod I osnovne škole. Ja sam imao 6 godina i čučim kod strelice. Dečačić prvi sleva, 4 godine mlađi od mene, je Žiko Zub.
Taj burek se prvenstveno nekad jeo u “Zdravljaku”, a kasnije i u novootvorenim Gudurićevim prodavnicama zv. pekare, pa onda i u Blumunkinim prodavnicama. Bila su to najbolja mesta na kojima se izjutra može jesti burek sa sirom, u društvu zajapurenih bunovnih pekara i dama sumljivog morala i otežalih, bezvoljnih pozornika, nogu oteklih u čizmama. Ali vremena su se promenila. Danas ko želi da kupi Gudurićev burek na razne načine, kupiće ga tokom cele noći u Blumun radnjama. Jedno se nije promenilo ni u 21 veku, da tamo gde se u izlogu vidi kroasane, hleb koji liči na kolače iza gomila kifli, tamo, gde pored bureka, čak ni hartija nije masna, kao što što treba da bude, ne treba kupovati burek…
A hartija je veoma važna. U buregdžinici vam postavljaju uvek ono pitanje koje, podseća na Šekspirovo “Biti ili ne biti, pitanje je sada”. “Za ovde ili za poneti?” Ako kažete za ovde, onda jedete burek nožem i viljuškom iz plastičnog tanjira, ali kad kažete za poneti, onda uživate u veštini da jedući burek usput ne pojedete i masnu hartiju.
Burek sa sirom! Kakav burek sa sirom, rećiće Bosančerosi, koji su burek nasledili od Turaka, a ovi od Persijanaca. Ono što mi u Užicu zovemo burek sa sirom, za njih je pita sirnica. Imaju još i pitu zeljanicu, pitu krompirušu, bundevaru i pitu “nako”, što znači praznu pitu, samo od kora. Imamo to i mi ali se zove burek. A burek je, zna se, burek. Sve su pite pitice, a burek je “pitac” i on je od mesa samo u Bosni.
Ovde u Užicu burek nije samo klopa; on je ritual, tip života, nostalgični komad ukusa, koji nećete naći nigde sem u svom gradu i koga ni najbolja domaćica neće moći da ispeče, ma koliko bila vešta. Burek je užička jutarnja poezija, srpski san daleko u tuđini, a i povratak kući, jer ga već prvog jutra, kada se probudimo u Užicu i sednemo za stari kuhinjski sto, keva ili baba donese iz “Zdravljaka” sa ćoška, i to u masnoj ‘artiji, jer zna da to volimo…
