Није огладнелим ужичким ноћобдијама увек била Шуљагина лепиња-са-све, све. Постоји и друга ужичка ствар, која се више једе пред зору од лепиње-са-све, а коју ретко ко помиње. Обичан Гудурићев бурек са сиром, који се у зору једе стојећи, из масне хартије некад у “Здрављаку”, а у данашње време и у локалима “Слађе Блумунке”. Тај Гудурићев бурек, који је своју традицију проширио и на Блумун пекаре, остали ужички пекари нису достигли. Рецепт је предратни, опет из некадашње радње мога деде пекара посластичара Витомира и бабе ми Маре, из њиховог “Здрављака”. Тај Гудурићев бурек, с којим су генерације улазиле у нови дан, врео и мастан, из чијих кора су у ходу испадале грудвице сира или меса, генерацијама су Ужичанима помагале да разгрну алкохолну магију.
Формирано је Градско пекарско предузеће “Сретен Гудурић” од искусних ужичких пекара. Један од млађих, Ранко у црном капуту и качкету, између прозора, стоји на клупи, дуго је радио у Здрављаку. Као да га. сад видим како сече бурек са оним специјалним ножем што личи на оштрицу из филма “Њихало страве”.
Бранислав Млађеновић: Мој отац Стојко, пекар, један од 10 оснивача Сретена Гудурића, је сачувао ову групну фотографију од 01. октобра 1950. Стоји на клупи, други са лева. Ранко пекар радио у Здрављаку дуго година стоји до прозора у црном. Испод Ранка мали човечуљак, звали су га Чово, им је био директор по политичкој линији. Иначе је био шустер.
Бранислав Млађеновић: И ово су пекари са породицама 1. маја 1952. године. Фотографисао Илија Лазић на углу ка Росуљама, код I основне школе. Ја сам имао 6 година и чучим код стрелице. Дечачић први слева, 4 године млађи од мене, је Жико Зуб.
Тај бурек се првенствено некад јео у “Здрављаку”, а касније и у новоотвореним Гудурићевим продавницама зв. пекаре, па онда и у Блумункиним продавницама. Била су то најбоља места на којима се изјутра може јести бурек са сиром, у друштву зајапурених буновних пекара и дама сумљивог морала и отежалих, безвољних позорника, ногу отеклих у чизмама. Али времена су се променила. Данас ко жели да купи Гудурићев бурек на разне начине, купиће га током целе ноћи у Блумун радњама. Једно се није променило ни у 21 веку, да тамо где се у излогу види кроасане, хлеб који личи на колаче иза гомила кифли, тамо, где поред бурека, чак ни хартија није масна, као што што треба да буде, не треба куповати бурек…
А хартија је веома важна. У бурегџиници вам постављају увек оно питање које, подсећа на Шекспирово “Бити или не бити, питање је сада”. “За овде или за понети?” Ако кажете за овде, онда једете бурек ножем и виљушком из пластичног тањира, али кад кажете за понети, онда уживате у вештини да једући бурек успут не поједете и масну хартију.
Бурек са сиром! Какав бурек са сиром, рећиће Босанчероси, који су бурек наследили од Турака, а ови од Персијанаца. Оно што ми у Ужицу зовемо бурек са сиром, за њих је пита сирница. Имају још и питу зељаницу, питу кромпирушу, бундевару и питу “нако”, што значи празну питу, само од кора. Имамо то и ми али се зове бурек. А бурек је, зна се, бурек. Све су пите питице, а бурек је “питац” и он је од меса само у Босни.
Овде у Ужицу бурек није само клопа; он је ритуал, тип живота, носталгични комад укуса, који нећете наћи нигде сем у свом граду и кога ни најбоља домаћица неће моћи да испече, ма колико била вешта. Бурек је ужичка јутарња поезија, српски сан далеко у туђини, а и повратак кући, јер га већ првог јутра, када се пробудимо у Ужицу и седнемо за стари кухињски сто, кева или баба донесе из “Здрављака” са ћошка, и то у масној ‘артији, јер зна да то волимо…
