Užičani nisu egoistični, otuđeni ljudi, dovoljni sami sebi; oni se od jutra do večeri strasno zanimaju za svoje bližnje, njihove mane, greške i nedostatke – oni bi da ih poprave ili razjasne drugima.
Raspitam se šta rade većinom oni izbegli Užičani, koji su sada na zapadu. Rade… Uglavnom, tu se niko nikoga ne tiče; svako je zavučen u svoj mali svet, posao, udobne stanove ili kuće gde se svako trudi, da se što pre vrati na svoj mali travnjak, u svoj mali život i svoj mali hobi. Ipak dosadno im, kukaju za druženjem u prevodu ogovaranjem… A u Užicu 21. veka do početka hladnih dana sedelo se po ceo bogovetni dan za stolovima na trotoarima ili na Trgu. Trgu, gde je čitav grad svima neprestano pred očima – kakva prilika za beskrajno ovaranje onih koji prolaze pored njih. To je ustvari mesto u Užicu najbolje za ogovaranje. Obuhvata bašte Gradske kavane i one koje nemam pojma kako se zovu, nižu se sve dole do glavne ulice. Prolazi između njih uski, prostor frekventan, prolaz pokraj stolova predstavlja sjajno usko grlo, gde onaj koga ogovaraju, gotovo ih očeše u prolazu.
U jedno sam siguran – ogovaranje nije osobina malih gradova. Svi se ogovaraju, svi! I građani i malograđani i seljaci i radnici i poštena i nepoštena inteligencija i umetnici i zanatlije! Deca ogovaraju roditelje, a ovi njih. Žena ogovara muža, a on ženu. Svi slušaju sa razumevanjem i klimaju glavom, ne znajući šta da kažu na sve to. Sutradan, oni se pomire, eno ih, idu zagrljeni i ne javljaju vam se, jer ste čuvar njihovih tajni. Šta rade? Ogovaraju vas!
U Užicu postoji mnogo načina ogovaranja. Ogovaranje s ljubavlju ili iz radoznalosti; sa zavišću, mržnjom ili iz dosade, pa čak i neka vrsta filozofskog ogovaranja, a tek zajednička brilijantna disciplina – ogovaranje države. Užičani su oduvek imali poseban talenat za ogovaranje velikih i značajnih ljudi. Ovde su predsednik i premijer na nivou nekog čistača ulica. Užičani obožavaju da rastave na delove svakog izuzetnog, naročito svog sugrađanina. Najpre mu se najljubaznije jave ili ga čak pozovu na piće za svoj sto (da bi ga što bolje osmotrili izbliza), ali čim im nestane iz vidokruga, istog časa počinje najtananija analiza – kako je došao do onoga što ga čini izuzetnim.
Ovi na Zapadu nagon za ogovaranjem su godinama praznili pišući knjige, rasprave i novinske članke. Kod nas je to bio doskora direktan nastavak duge i slavne tradicije usmenog pripovedanja, koje nas je proslavilo u svetu. A onda smo prihvatili tu američku izmišljotinu tabloide i nastao je pakao u ogovaranju. Prvo po medijima, zatim po kafanama, u kućama i stanovima, svuda. Užičani su ostali verni svom baštensko-kafanskom načinu ogovranja. U medijima skoro ništa, javno ništa. Užičani se ne zameraju, samo iza leđa. Krajnje je vreme da najzad postanemo svesni tog našeg izuzetnog dara, tih briljantnih analiza bližnjih, da osnujemo Institu za ogovaranje ili otvorimo katedru na kojoj bi se izučavala ta disciplina duha. Da na kraju ove priče ponovim moju “upitnicu”:- “Moje Užice? Volim svoje malo ludo Užice. U nekom normalnijem gradu skapao bih od dosade.“
Zbog svega rečenog je mnogo bolje da već ujutru uhvatite neki astal. Bolje je da vi ogovarate druge. nego oni vas!
Žarko Čučković: Moram i ja da se oglasim kao Zorin praunuk. Ušla je u legendu, mada mnogi ni ne znaju da je ona stvarno postojala i da je Čučkuša od prezimena Čučković. U svakom slučaju, uvek se nasmejem kad čujem „isti si Zora Čučkuša“, a čuo sam je na neverovatnim mestima, koja nemaju veze sa Užicem.
