“Време нам је ограничено, глупи протраће живот живећи у туђим животима, значи живе онако како други мисле да треба да живе. Немој дозволити да туђа мишљења угасе твој унутрашњи глас.” Радиша Ковалевић Цула
За мене је мој рођак Радиша Ковачевић Цула првенствено био мудрац, маштовити и стратегијски мислиоц, који има план за све. Био је то човек од поверења, љубазан, обазрив, проницљив и реалан. Цула је углавном био оптимист и велики слушаоц, ценио је свој простор и аутономију, поштовао је друге, али је ценио и њихово поштовање. Углавном није давао себи довољно заслуга за ствари које је радио изузетно добро. Није био у рискантним подухватима, увек је све радио смишљено, чак и кад је играо покер. То је радио на неки свој начин математичара, зато је био један од најбољих ужичких покераша. Тежио је перфекционизму, доста енергије је улагао у индентификовање најбољег начина како “завршити посао“. Придобијао је посебно место у срцима људи који су га познавали, због његове изражене бриге и нежности према другима сматрао сам га за љубитеља људи.
Волео је боемска дружења, био је изузетно духовит Ера, поштован и омиљен у кафанском друштву. Могао је бити грађанин света у коме је акција на првом месту, али је био “сада и овде”. Волео је своју Борову Главу, Ужице и Ужичане, као већини оних „правих Ужичана“ и за њега су то била најлепша места на свету. О њему су се у Ужицу за живота причале легенде.
Један од његових најбољих пријатеља био је Илија Мисајловић, који је пишући о Цули истакао: „Рођени Златиборац по стасу и доброти, широк као златиборска ливада, крчио је свој животни пут таквом енергијом и снагом као да је имао три срца и живота. Од оца Мића, добро познатог ужичког адвоката, наследио је упорност, радиност и одговорност, а од мајке Раше неизмерну бригу о породици. Та очинска брижност према ближњим често се преливала на пријатеље, комшије и случајне намернике. Веровао је да је већа срећа кад може да даје него да прима, као у оној народној – кад дајеш од срца, баци низ воду, вратиће се уз воду и Цули се враћало.“
Политиком се није бавио, тек толико да се политика не би њиме бавила. Радиша Ковачевић Цула је био превише етичан да би се бавио политиком, зато су тадашњи ужички политичари на неки начин зазирали од његовог мишљења.
Вратићу се првим сећањима. Био сам дете када је Цула био популарни кошаркаш у екипи ужичке гимназије. Касније у екипи „Слободе“ ужичког кошаркашког тима. Његов живот, касније и његове породице, биће нераскидиво везан за кошарку. Ту у гимназији Радиша је добио тај надимак „Цула“, на часу историје по јунаку из старог Рима Сули Луцију, гимназијалац Радиша је причао више него што треба о том римском витезу великашу и постао „витез од Ужица Цула“. Што се тиће ужичке кошарке, Цула је прихватио неке одлике Луција Суле и био у руковоству „Слободе“прави капитен. Није жалио ни труда ни новца за развој кошарке у Ужицу. Љубав према кошарци је прешла на његову децу, сина Драгомира и кћи Драгану, која је за мужа изабрала познатог кошаркаша.
Цула ми је био професор, посебан је то Ужичанин. Био је увек већи „мангуп“од свих који су у Ужицу то били, или желели да буду. Сећам га се као доброг педагога, који је тежио да нас научи ономе по програму предвиђеном, али и оним важним што је потребно за живот, а не предаје се у школи. Они који су били доволно ителегентни да схвате шта професор Цула приповеда у том необавезном школском програму су остварили каријере и успех у својим животима. Неки од нас његових ђака су постали истраживачи, посебни као Цула, виртоузи, неустрашиви и практични експериментатори, мајстори свих животних алата. И касније је професор сачувао везу са школом, припремајући своју збирку задатака из математике, то је за њега била нека врета одмора.
У Клубу самоуправљача постигао је ону знатижељу да полазници прођу делом отаџбине и на позитивним примерима бране идеју о људској равноправности.
Сиз културе је водио са знањем доброг менаџера. У Цулино време Ужичани су били најкултурнији, а ужички културне установе су добили највише станова за своје раднике. У његово време је промењен кров на позоришту, довео је већи број добрих глумаца и познатих редитеља и дао им слободу да сварају модерне представе. Веома је заслужан за легат Сретена Марића. Захтевни професор пореклом из Сјубела, само Радиши Ковачевићу Цули није мога да нађе замерку кад је била реч о нашем гостопримству. Цула је заслужан што је Ужице добило и први мурал, још увек најлепши међу сада бројним муралима, дајући шансу тада младим уметницима Драгољубу Каплановићу, Наташи Жилић, Љубиши Димитријевићу. Музичкој школи, као знак пажње породици Стефановић, купио је концертни клавир, на коме се и данас концентрира у сали Општине. Тако је Радиша Ковачевић Цула потврдио титулу „витеза од Ужица“.
Кад је наше друштво кренуло у капитализам Радиша Ковачевић Цула је сагледао захтеве новог привређивања и кренуо у посао са великом енергијом и прецизношћу, да је стекао велики број пословних партнера и купаца. Из стамбене задруге „Драгаш“ створио је модерну фабрику уметнички кованог гвожђа „Баскет“ и велико стовариште грађевинског материјала на Белој земљи. Таман кад је његово предузеће било спремно за веће извозне послове, срце је стало, послове су наставили наследници.
Пре неки дан сам написао упитницу (моја измишљотина вресте афоризма): – Зашто Ужичанствено? Посебни Ужичани не умиру када им срце застане, као и делови града када их руше. Умиру када их заборавимо.
Зато је Радиша Ковачевић Цула заслужио да приповедање о њему буде на порталу ужичанственог незаборава, као и да евоцирамо успомене о њему на Бомској вечери 2019. године са другим ужичким градским великанима, посебним људима. Ненад Ристановић Стапарски, можда и најбољи Цулин пријатељ, ужички писац, када је Цула преминуо пре 14 година написао је уместо некролога:
„Умро је наш спонзор.
Умро је наш човек који је сваку културну манифестацију, било коју област да је у питању, финансијски помогао. Човек који је стварао идеје и заједно са нама реализовао.
Умро је син скромних родитеља, који су га имали и са којим су се поносили, јер је био човек за приче и препричавање о доброти која се не понавља.
Умро је брат сестре који је сестру сматрао непроценљивим благом које се не може ничим надокнадити. Отац деце, сина и кћерке, који не верују у нестајање, већ га очекују да се појави из ниоткуда. Супруг жене која је била део њега и са њим трајала и сад нема у својој самоћи очекује макар његов глас, којим је многе враћао у стварност.
Умро је Радиша Ковачевић Цула. Ипак пријатељи не умиру они живе у нашим душама. Колико ми трајемо, колико ми својој деци и познаницима причамо о њима, толико су они у нашој свести. Кад ми нестанемо, кад нестану наша деца и познаници, ако су којим случајем били заборавни, па нашу причу нису оставили у наследство својој деци, онда нестају наши пријатељи али не и забораву, јер траг су оставили за време будуће. Зато, стварно, пријатељи не умиру. Са нама су где год се окренемо, јер није мала ствар све оно што су урадили за нас, не очекујући било какву награду за своја доброчинства. Такав је био Радиша Ковачевић Цула и зато себи узимам слободу да кажем: Умро је мој најбољи пријатељ, који и поред те неизбежне смрти и даље живи у мојој души.“
