Najpoznatiji užički kočijaši poštanskih kola bili su:
Luka Nevoljica, koji je stanovao u ulici prema Kamenom koritu, u kući sa desne strane česme, na brežuljku. Bio je to visok, krupan, punačak čovek sa dugom bradom, izgledao je kao iz nekoga filma, dok je sedeći na svom fijakeru zamahivao bičom na konje, sve to proprativši svojim baritonom “Ajde”.
Drugi užički kočijaš se zvao Risto, zvani “Ćaga”, koji je stanovao na Varoši. Bio je srednjeg rasta, prosed, povijen u plećima i sa obaveznim čizmama na nogama.
Treći se zvao Miloš Karimanović – Kariman, koji je docnije, kada je voz došao, prešao u poštanske službenike, prateći poštanske pošiljke za sreska mesta. A kad su godine stigle je praznio poštanske sandučiće u gradu.
Bio je još jedan košijaš sa interesantnim nadimkom Sreten Jevđović Njokalica.
Prenos užičke pošte do sreskih mesta davala je država pod zakup putem licitacije. Obično su taj zakup uzimali užički trgovci.
Užice nikad nije imalo omnibus, ali ih je u BG imalo. Na fotografiji jedan snimljen sa zadnje strane 1907. godine.
Postojala je i “privatna pošta”. Poštar Savo Pandža, čudan čovek, koji je svakoga dana peške, preko Trešnjice, išao za Požegu sve do početka treće decenije dvadesetoga veka i vraćao se Užice, noseći poštu u beloj marami zvanoj bošča, koju bi vezao o svoj štap. Nosio je menice koje su trebali da potpišu žiranti, razna pisma… Bio je to sujeveran čovek, koji je sebe kažnjavao zato što je nerazumno potrošio imovinu nasleđenu od oca u mladosti. Nije mu se smelo reći “Srećan put Pandža!”, smatrao je da će mu se na putu nešto neprijatno dogoditi. Užički dečaci su mu zagorčavali život stalno mu želeći “srećan put”. On bi tada kupovao neku staklenu posudu, najčešće čašu i razbio je grdeći decu koji su ga pratila do izlaska iz grada.
