Zašto volim vozove zvane Ćira?

264

Kafana “Ćira” se isprazni. Pođoh i ja. Iz daljine se okrenuh i ugledah stanicu. Praznu. Pustu samo stara parna lokomotiva ispred, muzejska postavka. Kao da se nikada ništa nije događalo. U glavi mi se javi poznati ćirin pisak koji je parao vazduh i vozio me u uspomene. Rastao sam uz pisak Ćire koji je prolazio ispod naše kuće. Nešto dalje bila je bila dupla metalna rampa na samom ulasku na most koji vodi na Zlatiborski put. Ćira se redovno oglašavao, i ispred naše kuće, da se najavi željezničaru na rampi.

Ćira danas ispred Ćirinog muzeja i kafane “Ćira”-
Ćira danas ispred Ćirinog muzeja i kafane “Ćira”-

Da li ste se vozili vozom “Ćirom”? Sećate se kako je to nekada bilo? Pošto se vozni red nije menjao, znalo se: odemo do stanice; tamo stoje uramljena upozorenja, požutela od stajanja (“Pazi na voz!“). Stanemo u red koji je, za svaki slučaj, ograđen i usmeren ogradom od materijala koji železničari najviše vole – gvožđem. Kupimo kartu, izađete na peron stanice u Begluku, a tamo dežurni železničar. Pojavio bi se u uniformi, nosio je neku vrstu čekića na metalnoj šipki, udarao bi njime svaki točak, osluškivao zvuk, kao da je neki vrhunski muzičar, da bi u toj rezonanci poznao da nije točak napukao. A onda bi Ćiro pustio dva puta oblak pare da podesi pritisak. Tada bi se pojavio otpravnik u plavoj uniformi sa crvenom šapkom na glavi, on bi dunuo jako u pištaljku i mahnuo palicom i voz bi krenuo, tako i ja u njemu, u drugoj skajanoj klasi. Ćirina kompozicija je izgledala skromno, ali je imao tri klase. Prva klasa je imala kupee sa plišanim sedištima, Druga klasa je imala sedišta u skaju, a treća klasa obično nije imala kupee, svi putnici bi sedeli na drvenim klupama rađenim od letvi, koje su bile lakirane debelim slojem laka. Obično su bile od svetlog jasenovog drveta u jednom nepodeljenom vagonu.

Svejedno što u vozu uvek ima mesta, ipak narod nagrne gurajući se da uđe. Naravno, uđu svi i još ostane mesta. Otputujete tamo gde ste naumili, isplanirate svoje vreme jer znate kad imate povratak… Studenti, radnici, poslovni ljudi – svi su putovali Ćirom, jer je tako bilo komotnije i sigurnije, jevtinije.

Kad sednete, uvek neko razmota neki papir i počne da jede, obično pečeno pile i kuvana jaja, kao da ide na kraj sveta. Isvesno je da ćete do kraja puta morati da slušate saputnika i njegove probleme. Svi odmah pređu na ti. Tu je i neizostavni kondukter koji vam probuši kartu, povremeno prošeta da vidi ima li novih putnika, strpljivo odgovori na pitanja radoznalih putnika koji uvek pitaju isto. Idila. I vi možete da ustanete, prošetate… još ako ste uzeli prvu klasu, eto vas u kupeu, takoreći u apartmanu. Glavno uzbuđenja vezanog za ćirine vozove – tunela. Oduvek je scenario izgledao ovako: kroz vagone bi prošao kondukter i rekao putnicima (ako je bilo takvih koji ne znaju šta sledi) da nailazimo na tunel. Muškarci bi poskakali i počeli da zatvaraju prozore, podižući okna, a ubrzo bi se pouključivale male, čkiljave sijalice. Zatim bi predeo oko nas počeo da raste, kao da zaranjamo, a zatim bi se pretvorio u pravilno napakovani, sivi kamen. Onda bismo uleteli u mrak. Tutnjava bi se razlegala vagonom i niko nikoga ne bi čuo, samo bismo se gledali, smeškali i čekali da to sve prođe. Bez obzira na dobro zatvorene prozore, vrlo brzo bi se osetio onaj gorak, čudan miris, gotovo ukus dima, koji mi i danas stoji u nozdrvama. Sedeli smo i čekali da se iz pravca kretanja voza postepeno pojača žućkasta svetlost i ponovo nazru redovi sivog kamena. Gotovo da se ništa nije promenilo. Tako se osećam i sada, mada ne sedim u vozu: neko je zatvorio prozore, niko ne zna koliko je tunel dugačak i kad ćemo ugledati svetlost. Samo se mi zgledamo. Neki su počeli da dremaju uz uspavljujuće, neuništivo kloparanje točkova. Njima ni mrak, ni dolazeći miris dima ne smetaju.

Setih se odlazaka sa školom na more. Opet Ćirom. Od Užica preko Sarajeva do Dubrovnika. To je bio put! Dug, zamoran, ali drag. Najbolje je prolazio onaj ko u kupeu zauzme mjesto na gornjoj polici za prtljag. Gore se ispružiš, zafrkavaš, spavaš. Praviš se važan što si gore pa ti komotnije nego drugim. Bilo je i neprijatnih situacija. Oduži se putovanje, sve ti dosadi i ne znaš šta bi pa gledaš kroz prozor. Načičkamo se i mašemo onim u zadnjim vagonima. Iz parnjače zaluta čađ u oko pa nam pokvari užitak. Nije prijatno. Žulja oko i suzi. Eh, to Popovo polje, baš je bilo dugo! Nikad ćiro da ga pređe!

Tako godinama, dok neko nije ustanovio da je to lakše i jevtinije raditi autobusom…i onda su vozovi počeli sve ređe da saobraćaju, učestala su zakašnjenja, presedanja, ukrštanja. Samo kod nas voz je kasnio u polasku (!). Kao da nikome nije bilo važno što je železnica kičma jedne države. Počeli su i da uklanjaju pruge, a one koje su još koliko-toliko služile, zararastale su u korov. Tako je naša čuvena užička pruga kojom je saobraćao legendarni “Ćira“ jednog dana sklonjena. Ipak u užičkom kraju ostala je atrakcija zvana Šarganska osmica. Zamislite vi koji nikada niste putovali Ćirom takvo putovanje. Ne žurite nikuda, predeli polako promiču, uvek nekako lepši nego kad ih gledate kroz okno automobila…

Sećam se, vagona poluotvorenih vrata sa poprečnom šipkom. To su bili čuveni “vagoni ge“, vagoni za stoku. U jedan deo smeste se ljudi, u drugi ono nešto stvari i putovanje može da počne. Satima se čeka na sporednim kolosecima da prođu važniji vozovi, da projure pravi putnički vagoni, ali ti putnici ništa od toga nisu znali.

Sećate se uspavljujućeg kloparanjea točkova dok putujemo, stajali smo čekali, opet putovali, spavali, durili se ili pekmezili, dok su roditelji na stanicama izlazili po vodu ili nas izvodili da se umijemo, ništa od tih muka mi nismo primećivali. Ništa od brige roditelja nije prelazilo na nas. Nismo zapažali prtljag koji se vukao kada smo išli na letovanja, pre kampovanja: nešto limenog posuđa, preobuka, ćebad sa neuništivim mirisom naftalina. Sa godinama prtljag malo povećavao ali nikad previše. Svuda su nas sačekivali gvozdeni, vojnički kreveti na rasklapanje, trodelni dušeci ili nacionalizovane sobe kod narogušenih gazda, pumpa u dvorištu…Nije bilo mašina za pranje veša, pegle su se punile užarenim ugljem, Ništa mi, deca rekoh, nismo videli od toga; ni brige oca i majke.

Mi smo primećivali i nas su oduševljavale druge stvari: bandere koje promiču kraj otvorenih vrata vagona, žice koje se spuštaju i dižu, propinju između njih. Stvarno smo mislili da pored nas prolaze gradovi, stranice, ranžirne rampe, čike sa crvenim kapama i prelepim, mesinganim fenjerima. Posebno uzbuđenje koje nikako nismo propuštali i pravi praznik za oči i sva čula, bilo je tutnjavo prelaženje preko čeličnih mostova. Ispod se belasala reka, a čelične prečage mostova su stvarale iluziju da se kreću, ruše i podižu kao domine. Bar je neko u tim putovanjima selidbi i nespokoja bio srećan. Eto, bio sam srećan, a nisam to ni znao. Iz tog vremena mi je ostala navika da se u vozu odmah priljubim uz prozor i posmatram predeo pored pruge, ne trepnuvši; nikada mi nije smetalo ako bi to bila pruga kojom sam već tuda mnogo puta prošao; nije važno – voleo sam da se vozim vozom Ćirom. Zato volim vozove.

Naša igraonica u Begluku
Naša igraonica u Begluku

Živeli smo blizu ćirine železničke stanice, Nama iz Omladinske ulici i deci iz Begluka bila je to glavna igraonica. Okretnica, skretnice, stari, napušteni vagoni spremni za kasaciju, ložionica, ranžirna rampa… Ponekad bismo, kada smo porasli i ojačali, sedali u “Ćiru“ i onda bi on krenuo pored Đetinje hodom čoveka polako se uspinjući ka Rajskim kroz tunele. Kada bi baš usporio napinjući se, izašli bi tu negde načešće iznad Sunčanog vira. Predveče bi se peške prugom vratili bismo se kući. I tako svaki dan za vreme raspusta.

Onda sam, na nesreću, počeo da odrastam i da shvatam pojmove vremena, voznog reda, zakašnjavanja, čekanja, ukrštanja, presedanja…Posle tih pojmova stigli su i drugi znaci – JDŽ (jugoslovenska državna železnica), pa DŽ (državna železnica), a onda samo “železnica“… Ostalo samo slovo, a iza njega nagomilane uspomene dragi vozovi, lepe lokomotive, ćire, parnjače, manevarke, dizelke – kenedijevke; za njima su došli šinobusi, pa “ruskinje“ i “rumunke“, “končarevke“, nova pruga Beograd – Barelektrične lokomotive – a vozovi su išli sve sporije i sporije. Poslednji put sam slučajno ušao u voz pre trideset godina! Stigli smo do glavnog grada za dva sata. Sada, to putešestvije, “brzim prugama Srbije“ traje duže od tri, pa i četiri sata. A kažu da je to u svetu najevtiniji i najtačniji prevoz, da šine dolaze do centra grada, a da ih čovek i ne primeti. Iskreno, sada kada bih mogao da uživam u vozovima, da putujem rasterećeno i bez brige, posetim mesta na kojima nisam bio – ne mogu; nemam toliko mnogo živaca. A nema, izgleda, ni vozova.

Počeo sam da zapisujem sopstvene utiske vema rano, mislim da sam imao 16 godina. Vodio sam dnevnik u kome sam zapisao i jedno putovanje Ćirom:

Vozne karte posle prolaska konduktera
Vozne karte posle prolaska konduktera

– Jutarnji voz je bio postavljen i otvorenih vrata na vagonima, spremno primao, putnike. Iz lokomotive je bučno izlazio dim, dok se pripremala za polazak. Uđoh u prazan kupe, jednog od nekoliko putničkih vagona. Iza putničkih, nastavljao se dugački niz teretnih, što je davalo vozu izgled ogromne, zmijolike nemani. Kupe je pripadao drugoj klasi sa skajanim sedištima, veoma udobnim. Ostavivši torbu sa stvarima na mrežastoj polici iznad, smestio sam se pored prozora na sedištu koje je bilo okrenuto prema ćirinoj lokomotivi.

Pištaljka otpravnika vozova se oglasila prodornim tonom. Znak za polazak je dat. Parna mašina je ubrzano huktala, polako pokrećući voz. Mahao sam poznatima sa otvorenog prozora. Desetak radoznalih Užičana je ispraćalo pogledom, dimom prekrivenog Ćiru. Stanična zgrada je nestajala iz vidokruga. Naslonjen laktovima na okvir prozora, posmatrao sam nadolazeće predele, na pola skrivene velom crnog, gustog dima iz lokomotive. „Hu,hu!!! Hućićićihućićići“… Hukćući i kloparajući zvuk se razlijegao okolnim brdima.

Otegnuti pisak je najavljivao svaku sledeću stanicu. Svako zaustavljanje je trajalo dugo. Ubrzan je silazak i ulazak putnika, dok se utovarala roba i pošta namjenjena adresama usputnih mesta. Iz hodnika vagona, piljim kroz prozor, da vidim otpravnika kako pištaljkom daje znak za polazak. izašao sam u hodnik i prošao ga celog, posmatrajući putnike po kupeima. Kako nisam vidio ništa interesantno, vratih se svom sedištu.

. Voz Ćira
. Voz Ćira

Voz je, ponovo, ubrzavao ispuštajući sijaset gromoglasnih zvukova. Kad pomislih da će mašina eksplodirati i svi vagoni se raspasti, već usledi kočenje i ulazak u neku stanicu. A stanice su se ređale nizom poznatih mesta: Dok je reka Đetinja skakutala stjenovitim kanjonom, dotle je Ćiro uskim šinama jurio kroz brojne tunele. Jeza ma spopadala dok je kupe obuzimao mrkli mrak. Što je tunel bio duži, strah od mraka je bivao veći. Ipak, naviknuh se na te smene mraka i svetlosti, trudeći se da pogledom ulovim taj momenat, kada tamni otvor u steni guta gvozdenu zmiju. Zaustavismo se u mjestu Ustiprača. Plavo – zelena ljepotica – Drina je probijala put izmađu nasrtljivih brda. Gledao sam je skoro pobožno, dok se kupala u podnevnom suncu. Ostatak putovanja sam proveo zalijepljen za staklo prozora, potpuno zabijenog pogleda u divlju ljepotu predela.

Dok je dan klizio popodnevnim satima, dokotrljasmo do ušća Lima u Drinu.Tu se pruga razdvajala, niz Drinu za Višegrad, uz Lim za Rudo. Usporeno i skoro oprezno, voz je prelazio željezni most iznad bajkovitog prizora. Lim je, urličućim talasima izkakao iz sopstvenog kanjona i zabijao se u Drinu, pretvarajući je u zapjenjenu ekstazu. Prije nego je voz ušao u prvi tunel iznad litice, vidio sam kako vodenim šalom, maslinaste boje, Lim prekriva plavičastu Drinu. Pod pravim uglom, dve reke su se susretale i srastale u jednu. Samo su Jastrebovi i četinari izrasli iz litica kanjona, imali privilegiju da,svakodnevno, gledaju taj zagrljaj reka.

Prva ćirina fotgrafija u boji u našem kraju
Prva ćirina fotgrafija u boji u našem kraju

Gledao sam taj strmoglavi kanjon. Na nekim mestima, nije se nazirao kraj stenama. Dole, duboko, Lim je satirao prepreke. Mada je mašina poklapala sve zvukove, naslućivao sam huk vode koja probija put ka ušću. Djevičansku divljinu cepao je piskavi zvuk iz lokomotive. Kloparanje se nastavljalo u beskraj. Hu, huuu!! Hućićićihućićićiiiii… Izlazeći iz kanjona, kratko stadosmo u Strmici. Tu su se brda, malo, razmakla. Iz šumskih prostranstava, stidljivo je izvirivao po koji proplanak i na njemu poneka kuća.