Užićka boemska rapsodija

384
Nekadašnje omiljeneno mesto boemskog okupljanja kafana u hotelu "Zlatibor"
Nekadašnje omiljeneno mesto boemskog okupljanja kafana u hotelu “Zlatibor”

Kafana ,,kuća radosti i tuge’’, jedno mesto koje putuje kroz vreme, jer u njoj vreme ne postoji. Ona ljude svađa i miri. Razvodi i spaja. Ona poseduje talenat da nas opije pićima tako istančanih nota, da nas omađija. Kao neka barka koja plovi ali ćutke, sakupljajući svaki čas po neku dušu. Tragedije, ljubavi, lake žene i muškarci jake naravi jako dugo daju kafani taj poznati pečat. U njoj su nastale ili prvi put ispevane najpoznatije narodne pesme koje nikada neće biti zaboravljene. Bez tih pesama i kafane, ove svačije kuće, naš narod nesumnjivo bi izgubio jedan deo svoje duše.

Već dugo Užicu pravih kafane nema, kao što nema ni Užica ni Užičana koji se sećaju nekadašnjih vremena. Uspomene na neko drugo i drugačije vrijeme od ovog danas, koje će neki smatrati sretnijim i boljim od vremena u kojima živje.

Među užičkim boemima bilo je onih pravih i onih koji bi po svaku cenu voleli da ih boemom nazovu. Ljudi su, istina, oduvek bili raznoliki, ali se taj kafanski dim decenijama nije menjao, već se samo gomilao bogatim iskustvom pojedinaca. Suština kafane, voleli to ili ne, do danas ostala ista. Beg od sebe i stvarnosti.

Hotel Zlatibor u zimu 1961. godine
Hotel Zlatibor u zimu 1961. godine

Pun poroka, često obezglavljen i prazan, boem ostavlja trag u asfaltu za neke nove generacije što bi da se kite porokom. I tako odvajkada, dogodi se da prvi put u kavanu boemski fakultet uđe dečak sa tek isklijalim mustaćima i krene u otvoreni flert sa kafanom. Desi se da prvi put, zadimljene kafane, otvori svoja vrata iz kojih kuljaju mlazovi bezgraničnih emocija koji obuhvate čitavo telo potencijalne žrtve, i u svojim nedrima žrtvu zadrže sve dok ne ostavi ovozemaljski život.

Provodeno vreme u diskusijama sa članovima posebnih užičana, izgleda da je to bio najmanje bučan deo moga života koji mi je dao najviše mudrrosti. Kafanske avanture sve su me manje interesovale i polako sam se pun iskustva povlačio iz graje umetničke boemije rešen da zapišem mnogo toga o svom gradu i njegovim posebnim stanovnicima, često o boemima.

Nije se taj koktel od krvi i meda, što u prevodu znači ime Balkana, smutio nedavno, niti je Užice među mestima koje prednjače u kafanskom provodu, naprotiv. Ali, ima svoju kafansku tradiciju bogatog kafanskog nasleđa. Kada danas obiđemo užičke kafane uočićemo njihov veliki broj i shvatićemo da je Užice moralo da sve to temelji na tradiciji. Ove današnje fensi kafane koje se rado okite perjem starogradskog uz pomoć tamburaša nemaju blage veze s tom tradicijom posebne duhovitosti i mudrosti koja se stvarala polako, postaju uz pomoć mobilnih telefona mesta za zaglupljivanje i otuđivanje.

Omiljeno mesto boemskog okupljanja leti, kafana u Velikom parku
Omiljeno mesto boemskog okupljanja leti, kafana u Velikom parku

Kafane su udarile temelj jednom modernom Užicu, što će vek kasnije isijavati i dalje taj duh začetka avangarde. Brojni pisci, slikari, novinari, muzičari onoga doba. I nijedna diktatura, bila ona šestojanuarska ili neka perfidnije obojena, nije sprečavala da se baš u kafanama lokalni mudraci svoje najbolje misli. A sve to, razume se, praćeno je specijalitetima kuće, ukusnom hranom što je u svojim genima nosila i Istok i Zapad i pokojom čašom vina, pintom piva ili čokanjem rakije. Nekada poznate kafane “Proleće”, “Truman” ili “Pariz”, kafana hotela “Zlatibor”, “Gradska kavana” samo su deo kafanskog nasleđa koje Užicu nestaje u zaboravu.

Otkako je započelo menjanje srpskog mentaliteta pod uticajem Evropske unije većina kafana je srušena ili pretvorena u nešto potpuno drugčije, iako tu i tamo užički kafanski duh opstaje. Dokada će? Najverovatnije dok se zakonom zabrani pušenje u kafanama. kakva bi to kafana bila bez duvanskog dima?