Zlatibor, vazduhoplovni centar

675
Zlatiborska letačka škola pod šatorima
Zlatiborska letačka škola pod šatorima

Zlatibor je imao zanimljivu vazduhoplovnu prošlost. U vreme Kraljevine Jugoslavije bio je naš najveći jedriličarski sportsko-vazduhoplovni centar. Radila je tu jedriličarska škola, najznačajnija po broju polaznika i osvojenih diploma u to doba. Jedna izuzetna generacija ostvarivala je snove o letenju na vencima Tornika, Čigote, Krive Breze. Uz pomoć savremenika ispričaću priču o tome.

Georgije Ninčić: – “Prvog Avgusta 1937. godine, na Beogradskoj železničkoj stanici sedeo sam u kupeu voza popularno zvanog “ćira” i sa nestrpljenjem čekao polazak za Užice. Još u Beogradu u kancelariji Akademskog aero kluba ja sam se prijavio za kurs letenja. Dežurni student uručio mi je pismeni uput i poželeo srećan put. Još je dodao: “Zapamti, kad stigneš u Užice, zorom, prvo pronađi pekaru i za doručak poruči vruću lepinju sa kajmakom! Posle se raspitaj za autobus koji svakodnevno vozi za Zlatibor šofer Dragić!

Trubač je svirao smotru
Trubač je svirao smotru

Po dolasku Užice veoma brzo sam pronašao pekaru i “doživeo” vruću užičku lepinju sa kajmakom. pronašao sam i i “predstavio”se Dragiću. Kad je čuo da idem na kurs u školu bezmotornog letenja, smestio me je na prvo mesto u autobusu i revnosno mi je usput davao informacije: “Mačkat, Čajetina, Palisad, Kraljeva Voda“. Na poslednjoj stanici mi je pokazao jednu stazu prema školi. Krenuo sam ushićen kroz divnu prirodu, udišući punim plućima zlatiborski vazduh. Za desetak minuta ugledao sam dva ogromna šatora i visoki jarbol sa zastavom, a nedaleko od logora dve bele jedrilice i dve grupe učenika. Bio sam uzbuđen videvši ovaj prizor. Mislim da smo ovde dolazili kao deca, a da smo se već u prvom susretu transformisali u ozbiljne i odgovorne mladiće. Sledeći dan sam se uključio u grupu sa njima. Oni su me još istog dana upoznali sa svim propisima rada i života škole i odveli do kreveta sa slamaricom. U velikim šatorima smeštene su spavaonice, kuhinja, magacini hrane, stolarska radionica, ‘hangar’ za jedrilice i opremu.”

Letači su se divili "mirisnom Zlatiboru"
Letači su se divili “mirisnom Zlatiboru”

Škola na Zlatiboru počela je da radi 1935. godine. Odmah po osnivanju škole, prva grupa od 20 učenika, među kojima i tri studetkinje, sa stručnim nastavnikom letenja Johanom Volfom, pilotom iz Salzburga, ujedno i upravnikom škole, koga je angažovao aero klub Jugoslavije, stigla je 24. juna 1935. na Zlatibor. Logor je postavljen na obodu turističkog naselja, na izmaku Tić-polja. Smeštaj je bio u velikim vojnim šatorima, a ishrana na kazanu. Ubrzo su za nastavnike letenja obučeni neki članovi-jedriličari, posebno rezerni piloti. Među prvima su bili Konstantin Đorđević Koka i Dušan Nedoklanac, studenti tehnike iz Beograda. U radionici Akademskog aero – kluba obučavano je nekoliko studenata na izradi jedrilica po nemačkim planovima. To su uglavnom bili školski tipovi “planeri” za polaganje “A” i “B” ispita “Cegling”, zatim visoko sposobne jedrilice “Bebi” i “Renbusard” sa “C” i više ispite (odnosno značke). Letački uslovi za sticanje “B” diplome predviđali su pet letova u obliku latiničnog “S” sa zadržavanjem u vazduhu najmanje po jedan minut, dva leta da su izvršena po vetru jačine 8 m/sek. Sletanje mora biti izvršeno na određeno mesto. Uslovi za “C” su predviđali jedan let od 5 minuta iznad tačke polaska.

Komanda vazduhoplovstva je, pored cele opreme i meteoroloških istrumenata, dodala još tri vojnika i to meteorologa, trubača i kuvara, u divnoj prirodi Zlatibora na Kraljevoj Vodi.