Godine 1938. sagrađena je veoma lepa zgrada Jedriličarskog doma na Zlatiboru sa fasadom od oblovine, usklađena sa zlatiborskim brvnarama. Očigledna razlika, na dotadašnje šatore, slamarice i kazan. Sve je postalo mnogo bolje – smeštaj, obuka. Sada je postojao prostor za administraciju, spavaonicom za 80 učenika, trpezarijom, kuhinjom, kupatilom s deset tuševa, ambulantom i mnogo toga još. Duž čutave zgrade bila je terasa s pogledom na Tornik i Čigotu, izrađen je i lep hangar za 15 jedrilica i potrebnu opremu za transport i start jedrilica. U aneksu hangara smeštene su stolarska i bravarska radionica za održavanje jedrilica. U neposrednoj blizini doma je izgrađena meteorološka stanica sa onim žaluzinama obojenim u belo i rešetkastom zaštitom za istrumente. To je bio i početak meterologije na Zlatiboru. Od 15. jula 1940. godine postavljena je na visini od 1017 m stalna Meteorološka stanica. To veliko, moderno zdanje, u početku je zadovoljavalo sve potrebe letačke škole.
Rad škole je počinjao u rano jutro, vladala je stroga vojnička disciplina. Vojnik trubač je svirao “ustajanje”, a pred spavanje “povečerje”. Ujutru je bio raport, smotra i ceremonija dizanja zastave. Pre podne do 12 časova bila je obuka u letenju, popodne od 15 do 19 sati održavani su teoreski časovi iz aerodinamike, metereologije, navigacije i gradnje jedrilica. U međuvremenu je bio predviđen odmor, odbojka, diskusija s nastavnicima, popravka jedrilica.
Jelenko Bučevac se sećao: “Prošlo je 4 godine od kako sam radoznalo i čežljivo posmatrao s velike udaljenosti bele jedrilice kako vrlo sporo “puze” uz “Tić – polje”, ka vrhu Piramide ili uz Krivu Brezu. Pred nekom primetim konja da je vuče, a neke kao da su samohodne, kao da ih ne vuku konji. Mislim: – Koja je ovo tajna, kakvi su ovo ogromni beli leptiri, o kojima se malo zna. Zbog njih ne mogu da prođem s Palisada kroz Tić polje, kao da je to neki nedodirljivi centar nad kojim se vijori zastava. Sad ne mogu lako do Smiljanskih zakosa, gde mi je otac zakupio suvat za ispašu volova, ni konjskom zapregom, čak ni jašući konja, da okrenem od Kraljeve Vode, restorana ‘Švajcarije’, da preprečim ka ‘Čigoti’ i ‘Zakosima’… Kad primetim da je jedrilica već na vrhu brda, ja bih zauzeo mesto gde sam se zadesio, iznad Mišovića gaja, kod jedinog bora ili baš u zakosima ispod same ‘Čigote’. Da budno ispratim njeno poletanje, zatim krivudanje u letu, a što je još čudnije njenu ogromnu senku, kao da ostupa od putanje svoje letilice, čas ogromnih izduženih dimenzija, čas smanjena, kako “nekontrolisano” preleće potoke, skače s brada na brdo, pravi razne iskrivljene senke, koje za tren oka prelete suvate, borje i skoro presakli Crni rzav između visokog Tornika i moje dominantne Čigote. Mislim: – Blago onima koji su blizu jedrilica, koji ih obuzdavaju dok ne polete, a tek zavidim onima koji su na njima i “komanduju” kuda će leteti, preko svih suvata, trla, dželapa volova, stada ovaca, koliba i kirijdžija, berača lekovitog bilja, čobana, katrandžija, proplanaka i zaseoka, sve niže, ka Užicu, Šumadiji… ”
“A onda sam im se približio, i tako, celu sezonu uoči rata ostadoh ja dragi, mali Ero, vredni Bućko, samo dobri vodič kroz zlatiborske vrhove, doline i rečice. Bio sam ponosan da gostima i pilotima pokažem na primer ergelu Tusto Brdo, mlekaru Bele vode, mnoge tajne… ali predamnom, naizgled tihim, stidljivim i uviđavnim dečakom, isprečile su se neke čudne i nepremostive prepreke. Mirisi i nagoveštaji ratnog vihora nisu me doticali, ali mladost, dečija radoznalost i nedovoljno godina za letenje, ograničavale su moje želje i zamisli. Tuga je došla početkom novembra 1941. kada je okupator zapalio mnoge vile na Kraljevoj Vodi i Palisadu, pogubio oko 180 ranjenika, a 8. decembra uništio gnezdo mojih belih leptira, velike hangare iz kojih su izletale jedrilice… Sve je pretvorio u prah. Taj prizor smo ispratili ja i moja dva drugara, pored mog vernog konjića Arapa, u muci i sa suzama…”
