Zlatiborski kiridžiluk

430
Poznata Lazićeva fotografija "Zlatiborski brzi voz", koju je obradio Zoran Domanović
Poznata Lazićeva fotografija “Zlatiborski brzi voz”, koju je obradio Zoran Domanović

Zlatibor je od polovine 19. veka do izgradnje prvih turističkih objekata, i sve do Prvog svetskog rata, nazivan “srpski Sibir”. Jedina veza sa ostalim delovima Srbije bili su kiridžiski karavani. Planinsko zemljište i klimatski uslovi nisu dozvoljavali Zlatiborcima dovoljne količine žita, pa su ga nabavljali u Šumadiji. Sa prizvukom saosećanja i sete, zlatiborski poslanik Mihailo Smiljanić je govorio u Narodnoj skupštini: “Da nema Save i Dunava, otišli bi Zlatiborci i preko belog sveta da traže žito”.

U gradove u Srbiji kirijdžije su odnosile i prodavali višak svojih proizvoda: sir, kajmak, vunu, stoku i kupovali žito za svoje porodice. Snadbevali su robom užičke i čajetinske trgovce. Ipak, najvažniji proizvodi koje su prodavali po Srbiji bili su: luč, katran i drveni sudovi, koje su isključivo proizvodili za prodaju Zlatiborci iz Stubla, Dobroselice, Negbine, Jablanice, Mokre Gore i Kremana.

Poslednje kirijdžije
Poslednje kirijdžije

U to vreme karavan je obično brojao od 15 do 20 konja, vlasništva nekoliko ljudi. Vođa im se zvao kramar, koji se izdvajao od ostalih kirijdžija ne samo razboritošću i odećom, već je obično bio i pismen. U svako doba godine nosio je crveni šal zamotan oko glave kao turska čalma, crvenu kabanicu od domaćeg sukna, kožni jandžik i silaj, za koga je zadenuta kratka puška ili revolver. U bogatijim karavanima kramar je jahao konja na kome je bilo obešeno zvono. Moj pradeda Vlajko Kovačević iz Dobroselice bio je kramar. Ostale poznate kirijdžije do Prvog sv. rata bili su: Ako Ječmenica, kod koga je do prvog srpskog ustanka služio Miloš Obrenović, Petar Udovičić Šiš, Lazar Kuzelj. Ipak najpoznatiji je bio Todor Udovičić Gajević, zvani Zlatiborski brzi voz, koji je zahvaljujući razglednici Ilije Lazića postao jedno vreme zaštitni znak Zlatibora. Svi su bili iz Stubla. U ovu grupu poznatih mogu se dodati Stojan Radovanović iz Negbine, Andrija Janković i Novica Kokorović iz Jablanice.

Hrastova figura Todora Udovičića, pored koje su se slikali mladenci Alisa i Blagoje Despotović
Hrastova figura Todora Udovičića, pored koje su se slikali mladenci Alisa i Blagoje Despotović

Na koju će stranu krenuti ti mali brdski konjići, zaostali još iz vremena Rimljana, natovareni zlatiborskim proizvodima zavisilo je od tovara, jer tržište u Šumadiji nije jednako tražilo te proizvode. Drveni sudovi i luč najbolje su se prodavali u Kragujevcu, katran u homoljskim selima i oko Požarevca. U Beogradu su najbolje išli mlečni proizvodi. Na putevima su kirijdžije pratile razne vremenske nepogode i razbojnički napadi po Šumadiji, ali nije zabeležen nijedan napad zlatiborskih hajduka.

Posle dolaska železnice u Užice, polako počinju da nestaju kiridžiski karavani, jer su užički trgovci prestali da koriste njihove usluge. U periodu između dva svetska rata, izgrađeno je nekoliko puteva preko Zlatibora, a i do mnogih sela su stigli putevi, pa su kirijdžije počele da se služe kolima. Mokrogodrci i Kremanci su koristili železnicu.

Ipak, Petar Marić, Žarko Marić, Ilija Marić, Radomir Kuzelj, Branislav Kuzelj, Ratko Kuzelj, Milorad Udovičić, Obrad Udovičić, Džavo i drugi nisu prekidali tradiciju kiridžiluka ni posle Drugog svetskog rata. Poslednji kirijdžija nestao je sa užičkih ulica na početku sedamdesetih godina 20. veka.

Najpozantijem zlatiborskom kirijdžiji Todoru Udovičiću je kod jezera napravljen spomenik. Poseban je, izdeljan od hrastovog drveta. Sada je turistička atrakcija. Retko ko ode sa Zlatibora, da se ne fotografiše pored ove u svetu poznate figure.