Онај први и најважнији, који је осликао ужичку Саборну цркву, био је иконописац и сликар, звао се Димитрије Посниковић. Рођен у Осјеку 1813. године. Колико је Посниковић учио сликарство и где, не може са сигурношћу да се утврди. Постоји чланак неког Лазе Богдановића у коме пише да је био ученик Димитрија Аврамовића и да је насликао иконе за Светосавски дом у Београду. Овим иконама се давно изгубио сваки траг. Ипак, Димитријева унука је поменула да је њен деда сликао иконе у Саборној цркви у Београду. Како је Саборну цркву сликао Димитрије Аврамовић није искључена чињеница да је са собом довео Посниковића, или га је накнадно позвао из Сремских Карловаца у Београд. Ипак, ово су само претпоставке, а тачан одговор на питање данас може да да само упоређевање радова једног и другог уметника, јер то је једини начин да се утврди да ли је Посниковић учио, и да ли је нешто научио од Димитрија Аврамовића.
О животу и раду Димитрија Посниковића писано је мало, иако је био у своје време веома тражен сликар. Насликао је већи број портрета. Познато је да су данас сачувани његови комплетни зидни живописи у пет цркава, а делимично још у две. Посниковићеви иконостаси до сада су пронађени у 10 цркава, а делови иконостаса, појединачно иконе и други радови иконописања још у 10 цркава. Постоје индиције да сликарски учинак Димитријев много већи. Једини извор до кога сам дошао било је сећање његове унуке Паве Поповић у Зборнику филозофског факултета у Београду. Према том сећању, у младости је заједно са оцем био свиларски трговац. У Србију је дошао пре 1848 године, а атеље му је био на Косанчићевом венцу у Београду. Насликао је велики број икона, а због послова је често путовао у унутрашњост Србије.
У Ужицу је боравио од 1850. до 1854. и осликао фреске и иконе у ужичкој Саборној цркви и другим црквама заједно са иконописцем Милијом Марковићем. Тада су настале и његове целивајуће иконе сликане на платну кашираном на дрво; 1867-1868. Радио је иконе у Ивањици, у цркви манастира Клисура, у Приликама, Бјелуши код Ариља, Животопис Манастира Рача и у другим црквеним општинама.
Тих година насликао је у Ужицу више појединачних икона и портрета угледних Ужичана тога доба. Познати су и вредни његови портрети. У збирци Народног музеја у Ужицу чувају се његове слике рађене у уљем – портрети Захарија Захарића, свештеника и ужичког проте добротвора Гаврила Поповића, трговца Милоша Лојанице. Сликани су између 1851. и 1853. године.
Портрет Гаврила Поповића сликан је широким, слободним потезима, којом се иначе одликује Посниковићев начин сликања. Али на портрету Гаврила Поповића он је развио ретко слободну фактуру… Сличан овоме је и портрет свештеника Захарића који је широко и снажно решен врло оскудним елементима. „Најбољи од ужичких је онај трговца Милоша Лојанице. Ту је Посниковић дао тип старог Ужичанина, једног од оних који су одлучно устали у борби против Турске. Портрет је веома богат у колориту и једноставан и непосредан у изразу“ (Павле Васић, „Сликар Димитрије Посниковић и његова дела у ужичком крају. „Вести”, 11. 07. 1963.) Овој групи припада и портрет Вукосаве Радовић, који се налази у приватном власништву у Београду. На овој једноставној и неосиљеној слици Посниковић је, сликајући готово површински, успео да скромним елементима дочара лик одлучне и снажне жене. Уз ово долази и портрет кнеза Александра Карађорђевића, који је насликан у Ужицу 1856. године.
Мени је лично било занимљиво док сам сакупљао податке за овај ужичанствени чланак да се име Димитрија Посниковића везано за рад у црквеном сликарству по први пут помиње 1851. године баш у Ужицу. Запис у Ужичкој цркви каже да су иконостас и иконе радили 1851. год. Милија Марковић и Димитрије Посниковић. После пожара од 1855. године остала је сачувана лева страна иконостаса са царским дверима и део животописа. Сигурно је да су царске двери (Благовести) Посниковићев рад, као и неке од сачуваних икона. Од зидног сликарства, сигурно је Посниковићево дело ред српских владара-светитеља на хору, јер је потпуно исту слику Посниковић поновио неколико година касније на зиду манастира Раче, што је била и омиљена тема овог сликара. У старој ужичкој цркви налази се нешто слика рађених посниковићевом руком. То су поменуте целивајуће иконе које су рађене у време када је уметник радио у Саборној цркви.
Сигурно је да је Димитрије Посниковић носио у себи невероватан ликовни таленат и стваралачку тежњу, али услови у којима је живео и радио ограничили су његове стваралачке могућности. У накнаду за то исте могућности су му омогућили широко поље рада и знатне професионалне успехе. Задовољавајаући потпуно жеље средине у којој је стварао, Посниковић постаје као некакав барометар којим се данас могу мерити потребе и захтеви те средине, па тако и култура уметничких схватања и тежња тадашњег српског друштва. Гледано из угла данашњице, његово дело је од изузетне историјске важности. Тако Посниковић својом тежњом да створи посебан стил зидног сликарства заузима посебено место.
Нажалост, нисам успео да нађем ни једну слику где би могли да видимо како је изгледао уметник. Али највероватније је и он као и већина других на неким иконама урадио сопствени лик, па пажљиви будући истраживачи би могли да открију, највероватније је то лик који се понавља на више његових дела.
