Bilo je veoma rano kada je Broz prošao kroz Užice, jako veliki broj Užičana se okupio duž puta i na trotoarima grada da ga isprati. Da li je to bilo spontano ili zbog naređenja, većina savremenika rekla je da je bilo spontano… Šta su radili ostali?
Već drugog jula predsednik saveza udruženja boraca Aleksandar Ranković je došao u Užice, najverovatnije da proveri sve, naročito obezbeđenje. Na Trgu ga je dočekao predsednik opštine Rajko Ječmenica, gde su zajedno sa mnoštvom agenata i milicije pregledali sve do detalja. Posle je nastavio da prima izveštaje i obilazi sva mesta kuda će se Tito kretati za vreme proslave.
Svečanost je počela kada je Aleksandar Ranković između 10 i 11 časova otkrio spomenik Josipu Brozu Titu na Trgu. Prisustvovali su Petar Stambolić, Rodoljub Čolaković, Vladimir Bakarić, Miha Marinkov, Đuro Pucar, Blažo Jovanović, Lazar Koliševski, Svetozar Vukomanović Tempo, tada predsednik saveza sindikata, Ivan Gošnjak, Franc Leskošek, Veljko Vlahović, Miloš Minić, Dr Ivan Ribar… Svi, tadašnja elita. Bili su takođe prisutni patrijah German i efendija Sulejman Kemura… Prisustvovala je masa sveta, bilo je prisutno 2 500 boraca i preživelih branilaca Užica iz 1941.
Aleksandar Ranković je u svom govoru između ostalog rekao:
“Tito već decenijama stoji na čelu naše partije, rukovodeći snage borbe radničke klase i naroda Jugoslavije, koji izrađava ideale socijalizma i slobode, donosi nove poglede na savremeni svet, na budućnost… Pa ako je na Dan borca, dan početka oružanog ustanka jugoslovenskih naroda, u znak sećanja na te slavne i sudbonosne časove mi dižemo ovaj spomenik u ime naših osećanja prema Titu, mi tim simbolizujemo samu smisao i veličinu naše revolucije”.
Istog dana po podne je položen Titov venac na partizanko groblje i venac SK CK na Kadinjači, odlikovano je i preduzeće Prvi partizan Ordenom zasluge za narod sa zlatnom zvezdom.
Popodne, oko 17 časova, u prisustvu Aleksandra Rankovića ovoga puta najavljenog potpresednik saveznog izvršnog veća, otvoren je Muzej ustanka 1941. Otvorio ga je Otmar Kreačić, general-pukovnik i narodni heroj.
Bilo je i bogatog sporskog programa. Od drugog jula na stadionu je počelo fudbalskim turnirom, utakmicom Velež-Partizan. Preko 6000 gledalaca je prisustvovalo ovoj utakmici. Utakmica se završila “1:1”. 3. jula počeo je rukometni turnir, gde je Borac iz Banjaluke pobedio Rabotničku is Skoplja, dok je Partizan iz Bjelovara pobedio Crvenu Zvezdu, pa su u finalu igrali Borac i Partizan. Istoga dana je bila i fudbalska utakmica Dinama i Vojvodine. Najbogatiji sporski program je bio 4. jula. Užični, a i gosti, su gledali ondašnje vrhunske jugoslovenske atletičare, gimnastičare, vaterpoliste, plivače, rukometaše i fudbalere…
Zvanično slavlje je trajalo dva dana, nezvanično sedam dana. Gorele su bengalske vatre, nebo je bleštalo od raznobojnih raketa, bilo je gostiju sa svih strana, čak iz Sijera Leone iz Afrike, gradonačelnika Sidneja, iz svih krajeva. Jelo se, pilo, pilo, jelo, jelo. Otkriven je na železničkoj stanici spomen reljef, bio je izložen partizanski voz, u okolini Užica otkriven je veliki broj spomenika, spomen česmi i kosturnica. Sve što je bilo zaslužno za stvaranje Titove Jugoslavije je tada bilo Užicu, a i oni koje su od istih vaspitavani i spremani da ih zamene… Užice je bilo stecište tada aktuelnih i veoma poznatih umetnika.
Zuho Džuhmur pomalo mamuran posle neprospavane noći rekao: “Bio sam u Titovom Užicu pre dve godine. Trg je divan. Samo će se postaviti problem kako ga i na koji način održvati da bude uvek ovakakav kakav je sada – kao izlog grada. Jer problem održavanja nije tako mali. Kada on počne služiti životu naroda, onda će to biti još jedna briga opštini… Najsnažniji utisak na mene je ostavilo Dovarje. Pogled na grad sa tog brda je nešto divno doživljeno, toliko je lepo da me podseti na Bosnu, ili bolje reći na moj rodni grad, na Konjic. Bio sam na vašoj plaži kakvo divno mesto“. Kasnije, uz crnu kafu u bašti hotela “Zlatibor”, pesnik je rekao da je on ipak „protivnik velikih zgrada, protiv kula i za planinski stil”.
Mira Alečković: “Užice je otišlo daleko od obične palanke. Doživela sam ga potpuno drugojačije, novo, svečano i lepše nego ikad ranije. U Srbiji nema prijatnijeg grada od Užica”.
Miroslav Čangalović: “Užice kao Užice, to je za mene najveći utisak. Trg partizana je tako skladno i arhitektonski rešen. Obišao sam mnoge zemlje u svetu, ali ovako nešto nisam video. Možda se nešto slično može videti u Brazilu, ali ovo je divno, arhitektama mnogo komplimenata na ovom delu”.
Bili su tu i Stanko Mandić, arhitekta koji je se deklarisao da je projektovao trg: “Kada sam projektovao da se postavi drumska kocka na robnoj kući, ja sam imao određenu viziju tog objekta i sve vreme rada na ovom projektu bio sam u vizionarskoj ulozi. Trenutno prolaznici Trg vide onakav kakav je. Ja ga drugačije vidim. Vidim razgranate platane, razgranat hrast, iza spomenika predsednika Tita, vidim Trg za mnogo godina unapred. Trg nije završen, on je u izgradnji. Treba ga kultivisati. On će biti završen kada bude gotova pošta, kad bude gotovo sve do reke i preko reke, železnička stanica, hotel, sindikalni dom… Trg će biti završen kada zelenilo stasa, kad lipe zamirišu, kad se pančićeva omorika opusti … Brine me da vam iskreno kažem, još neke stvari. Eto, posle slavlja, fontana je postala đubrište, cveće je izlomljeno, niko se nije setio da ga polije vodom. Ono teba da živi, sedi se na žardinjerama sa cvećem. Sede i oni koji bi to trebalo drugima da zabrane”.
Jurije Drizo: “Treba što pre završiti spomen dom, da bi Trg bio zaokružen. Zatim našim gradu, koji miriše na velegrad treba dati pozorišnu i bioskopsku dvoranu. Kada bude gotova stambena zgrada Narodne banke koja zatvara mali trg i kad prostorije društvenog doma budu prisutne, osetiće se ritam života Trga partizana”.
Posle sedam dana proslava, bahanalija, otvaranja objekata, druženja po kafanama u gradu i van gada, poznatih ličnosti, izmorenih konobara i muzičara, i svih koji se bave u Užicu i okolini uslužnom delatnošću, puni utisaka Užičani su ispratili svojih, zaslužnih, 180.000 gostiju i polako počeli da se vraćaju svojim dnevnim obavezma i dosadi, prepušteni sami sebi i svojim navikama i idejama. Užice je dobilo spomenicu, nije zaslužilo da bude grad heroj, možda je malo falilo, možda… još 100-tinak da je poginulo na Kadinjači ili makar 200 u trezorima? Da je prošlo kao Kragujevac ili Kruševac ne bi ni imalo stanovnika.
