Leti oko sedam, zimi oko osam, svi putevi su vodili prema užičkoj glavnoj ulici, koja se ove 1967. zvala kao i dosta glavnih ulica u jugoslovenskim gradovima “Ulica Maršala Tita”. Razlike su se osećale na desetak godina. Sedamdeetih godina se za ovo večernje okupljanje Užičana pojavio naziv “štrafta”. I “korzo” i “štrafta” su bili izlog generacija i trendova koji su stizali iz daleka vezanih za modu, muziku. Bili su i povod za mnogo ozbiljnije razgovore o životu u zemljama koje nisu bile inficirane komunizmom.
Šezdesetih godina Užičani su masovno izlazili na korzo. Koliko se sećam do 1967. učenicima je bilo zabranjeno da bude na ulici posle 8 sati. Strogi profesori su sve kontrolisali, roditelji su podržavali profesore, kontrola na visini, poštovanje i strah takođe. Oko sredine sedamdesetih to je već bilo palo u zaborav. Do skidanja ograde oko Malog parka gradski momci su skupljali kod Malog parka, sedeli na metalnim šipkama i lepim betonskim stubovima ograde. Sedeli su na školskim knjigama, patikama i svemu što im se pri ruci našlo i čekali… Da prođu “One” koje su im ubrzavale rad srca, stvarale im leptiriće u stomake, praveći se važni, pušili su na red niške „Moravu“ i „Drinu“ cigarete bez filtera, skrivajući ih u dlanu ili u rukavu.
Cigarete su kupovali u trafici preko puta kod “Jutarnjeg cvrkuta”. Trafikanta koji je taj nadimak nosledio iz davnih vremena, smatrao ga je uvredljivim, pa je jurio momke koji su ga tako zadirkivali. Ako bi neki od mladih ušao u “Zlatibor”, “Pariz” ili “Palas” bio bi okarakterisan kao mangup.
Nepoznatim devojkama su prilazili sa strahom stid je bo veliki, nisu znali šta da pričaju sa njima. Kad su razgovarali obično su to bili razgovori o školi. Najčešće bezveze kao: “Gde su ti knjige?”, i ako je bila nedelja. Oni koji nisu imali para išli su sa devojkama na ringišpil koji se vrteo na “Stočnoj pijaci” u Međaju gde su se mogli čuti najpopularniji svetski hitovi. Glavna “fora“ na ringišpilu bila je uplesti lance od dve korpe i posle odmotavanja lanaca devojku zavitlati što dalje od sebe u vazduh. Neki su svraćali kod “Nade”, tada najbolje poslastičarnice u gradu koja se nalazila tu gde je danas blok zgrada zv. “Zlatibor” nasprem zgrade današnje Gradske kuće. Tu su se sladili baklavama, šampitama, i lepim rečima koje su zaljubljeni po ceo dan birali iz knjiga i tužnih spomenara da bi ih jedno drugom rekli…
I pušenje i poseta kafanama je bila strogo zabranjena naredbama direktora škola.
Ako bi neko bio uhvaćen sledilo je smanjenje ocene iz vladanja za “težak prekršaj školske discipline i vladanja”. Kad su preko omladinske organizacije mladi uspeli da se izbore na “fazon” kako da im se prizna zrelost, naći će se u kafani, ali tu nisu umeli da se ponašaju. Išli su u kafane da slušaju muziku, pevačice, najpre u kafanama “Zlatibor” i “Pariz”. Pili vino “Ružicu” sa sodom i pušili pomenutu nišku “Moravu” pazeći da im ne požute prsti. Devojke su pronašle cigarete za sebe zvale su se “Mentol filter”, kasnije “Filter Beograd” i terali momke da špicer od “Ružice” zamene “Vermutom” ili “Kruškovcem”. Otuda su izlazili ošamućeni od silnog dima, jednog pića, za više nisu imali para.
Devojke koje su imale rođake ili momke članove u Domu JNA bile su najsrećnije. Tamo su igranke bile “gospodske ”. Ostajalo se do jedan posle ponoći. Jure, Šefkija i drugovi iz Malog orkestra Doma, svirali su hitove u stilu “Gondola, gondola”, “Moja mala devojčica” dok su oni koji su imali veze da uđu u Dom u gimnazijskoj sali pružali prve korake tanga, ili bibapa pa i rokenrola pokušavajući da igraju tvist iako za to nije bilo dovoljno prostora. Kada bi za vreme zimskog ili letnjeg raspusta stigla studentarija “Ćirom” iz Beograda, Brole bi svirao najnovije stvari dok bi neko od novo pridošlih demonstrirao “padanje”, a ostali unezverenih očuju gledali samo jedan par koji bi na kraju dobio aplauze i zvižduke. Kod kuće kraj ogledala bi uvežbavali te pokrete da bi ih sutra u školi izveli šepureći se pred mlađima,onima iz prvog srednjoškolskog razreda…
Iza vidljivog patriahalnog života maloga grada postojao je i onaj nevidljivi njegov deo, koji su Užičani i tada zvali “švaleracija“… Mlađe užike dame raspuštenice ili udovice su se za švaleraciju dogovarale prvenstveno očima tokom korzoa. Kada se korzo završavao šmugnule bi nekom od mračnih užičkih sokaka na žurku gde su ih čekali užiški švaleraši. Ove žurke bi započinjale uz piće i kolače, igralo se uz muziku sa radija ili gramofona. Kasnije bi sve završavalo seksom. Ali kako običaj džentlmena nalaže o imenima nećemo govoriti.
U Novootvorenom pozorištu je kolko tolko saniran problem sa električnom energijom i pozorište je pošelo da radi. Izvedena premijera predstave “Bog je umro uzalud” Radivoja Lole Đukića. Reditelj je bio Boško Pištalo, scenografiju je uradio Rajko Samardžija a od glumaca izdvojile su se Desa Bogdanović, Ljiljana Jelačić Jovan Jojić, Milutin Nović, Duško Križanec…
Prvomajska nagrada Udruženja dramskih umetnika SR Srbije ove 1967. Dobio je Milun Nović za uspešno tumačenje uloge Micka u predstavi Bog je umro uzalud. Problem sa elektrčnom energijom i problemi sa izolacijom od vode mučiće zaposlene u ovoj zgradi nekoliko decenija. Užičani su govorili: „Spolja gladac a unutra Jadac“
Ovog meseca juna 67. Konfekcija “Rudnik” iz Gornjeg Milanovca otvorila je svoju prodavnicu u T.Užicu na Glavnoj ulici preko puta Osnovne škole “Andrija Đurović”. Rešeno je da se nova kapela napravi na Dovarju i da se proširi postojeće groblje da se pogrebni ceremonijal modernizuje.
U samačkom domu u Sevojnu je izbila poveća tuča zbog kockanja. Stanari su čim padne noć pretvarali sobe u kockarnice… Nilola Petrović iz Nemanjine ulice je kopajući u svom dvorištu pronašao avionsku bombu. SUP je obavestio Miliju Stojanovića iz Narodne odbrane koji je bombu koja je 27 godina provela pod zemljom demontirao i otklonio opasnost od tragedije… U Užicu pojavio problem širenja veneričnih bolesti, tako je sanitarna inspekcija od početka godine uputila 100 žena na lečenje.
A stari grad nastao na biranoj nepristupačnos steni čija je litica prema reci tada gola sa pokojim pečinskim mrakom i retkim bokorom kakvog retkog zelenila, najčešće ruja iako zapušten i zarastao privlačio je mlade. Uz mnoge legende o drevnoj tvrđavi, misterija te litice posebno bi oživela kada bi se stariji setili mladog Deska Gujara, kako preplanuo i crn više od drugih vere uz te glatke stene. U nekakvim induiskim sličnim krpama od gaća i tu nešto traži, Desko Gujar je bio jedna misterija Užička za mene lično ne, jer je bio drug iz rane mladosti sa ocem Vlajkom pa sam o njemu znao više, ali za većinu Užičana je bio pravi mistik. Živeo je sa majkom za mnoge tajanstvenom i čudnom staricom. Na kući njihovoj, na krovu njenom, izgraćenja dva đavolja kipa: Dva ne jedan, takva kakav nam se Đavo ne pričinjava. I sad znaj da Desko po Starom gradu guje skuplja ili nešto drugo baje. Uglavnom ako je Gujar bio na Gradu svi su bili nekako tiši dok ne stane sa vidika…
Desimir Simić Desko nije samo bio poznat po gujama, proizvodio je rasad mnogih cvetnih sorti koje su kasnije krasila mnoga užička dvorišta, balkone i prozore gradskih trgova i parkova. Njegovo dvorište je bilo kao mala botanička bašta, a njegovo umeće je posebno pokazao kad je brinuo o cvetnim lejama Parčića. Nakada Mali park nije bio lepši nego kad je o njemu brino Desko Gujar. Ne samo raznolikost vrsta i boja cveća, već i posebno oblikovanje tuja, šimšira, ruža puzavica i drugog rastinja bili su maštovito urađeni posebnom veštinom čoveka koji je prirodu toliko voleo da je se sam u nju utkao. Radio je i u Šumskom gazdinstvi i Gradskom zelenilu, „Bioktošu“, a ipak je najveći deo vremena provodio je u prirodi na mestima gde su bile zasađene nove sadnice na Belom groblju, Borićima, Dovarju, Starom gradu, Malom Zabučju ili Velikom parku. Razređivao je gde je bilo često, a popunjavao praznine tamo gde se neka sednice osušila ili nije primila. U Velikom parku popravljao je staze ako ih je vodena bujica oštetila, sklanjao oborena stabla ili grane posle oluja, postavljao klupe tamo gde ih nije bilo ili menjao one polomljene iz obesti ili dotrajalosti.
Kosio je travu po travnjacima koje je pažljivo plevio, a pokošenu travu u naramku strpanog u vojničko ćebe nosio svojim ovcama. Često je vodio na ispašu dva velika ovna „Merino“ sorte, koja su ga slušala kao dva verna psa. Sa njima je trčao kao sa drugarima, a oni su igrajući se sa njim lizali grumen soli koji je vadio iz džepa. Čuvao ih je za potrebe Higijenskog zavoda, gde su od krvi uzetih iz njihovih vena spravljali nekakav serum za vakcine. Tu u zavodu, koji se nalazio preko puta Sokolane, na mestu današnje železničke stanice, radio je Deskov brat kao magacioner, a Desko je održavao dvorište, voćnjak i baštu, sadeći najraznovrsnije cveće, kalemio voćnjake, potkresivao ruže, uređivao staze, pa je to sve izgledalo kao sveže umiveno.
Da Desimir živi u današnje vreme, kad se mnogo govori i priča o ekologiji, sigurno bi bio nosilac najvećih nagrada i priznanja, koja se dodeljuju za čuvanje i ljubav prema prirodi. Da li je bio vidovnjak i da li je bio obdaren da nemuštim jezikom razgovara sa zmijama i okuplja, pričalo se. Retko je ko znao i u to se uverio kako je on to radio, ali verovanje da je to istina i danas je prisutno kod onih koji su Deska poznavali. Zato ga je do kraja života prekrivao veo tajanstvenosti i nepoznanice. Desko Gujar je zaslužio da kao gradski užički lik, koga su svi znali, uđe u užički nezaborav.
