Стигли смо у нашој хронологији до априла 1964. године. Било је то доба благостања, мирног живота, медија без сензационализма, без хуке, журбе и сулуде трке за новцем. Било је то време када се породица окупљала за столом и ручала у три, најкасније пола четири. Доба када су родитељи имали времена да се прошетају са својом дечицом. Време љубави и моде, Ужица пуног дворишта са цвећем и воћем. Сељаци из околних села свако јутро су градским породицама доносили млеко у раним јутарњим часовима, да деца кад устану имају свеже млеко. Остале потребштине са села се могло набављати на Зеленом пијацу, доле испод Трга на кеју, а остало кад се пређе дрвени мост у Међају.
Међај је својевремено био велико састајалиште града и села. Од зеленилом окруженог јаза, уз њега реда кућа познатих ужичких породица, била је гола утабана земљом лединина, све до реке на којој је био Сточни пијац. Била је то баш бучна пијаца, препуна рогова, репова, кола, сламе, сена, ужади, поводаца, бичева, мува, новчаника, џепароша, превараната, брабоњака и балеге, где је у моје време ужички инспектор Мегре, праћен са два милицајца, пажљиво осматрао у свом том гужвањцу људи и стоке. Као подстанар и уљез, скрајнут уза саму реку, натоварен на кола или натрпан у џакове, на Сточној пијаци се, у облаку беле прашине или у грмену продавао на кило и креч. Сећам се продорног скичања прасића, блејања оваца и јагањаца, говеда која преживају, лењо машу реповима.
Пазарним даном тај ужички пијац је био препун људи, јунади, крава, телади, волова и бикова, огромних вунених овнова уврнутих рогова, оваца и јагњади, да игла није имала где да падне. Пре рата и током окупације било је ту рогатих и брадатих јарчина, коза чије је густо млеко било лек против туберкулозе, коза са несташним јарадима, причали су стари цењени Ужичани. У моје време шездесетих и седамдесетих година итд. није их било, јер их је послератна власт забранила. Било је утовљених свиња, црних, белих, коврџавих мангулица. Ту је био како би данас рекли паркинг, али за коње са дрвеним каубојским на ћирилично п местима за везивање.
Када би се сељаци, после пазарног дана са свим својим ариклима и пратећом опремом, разишли у своја златиборска, пожешка, лужничка и бајинобаштанска села, Међај је могао да послужи за неке друга узбудљива догађања. Ту би долазили и италијански луна паркови, циркуси, рингишпили, “Зид смрти”… На почетку овог априла Сточна пијаца је премештена у Аду, али народ се окупљао по навици у Међају. Гужва као и обично пазарног дана, између коњских кола, група сељака окупљена око оваца. Глас са стране:
– Другови, забрањена је продаја стоке на овом месту. Сточна пијаца је у Ади.
Глас из групе:
– Кад не смета инспекторима, шта се ти мешаш у туђа посла?
У позоришту је изведена премијера “Госпођа министарка”.
У биоскопу Партизан су играли филмови: Руски “Пастир Костја”, италијански “Сваке ноћи нова година”, француски “Ручак на трави”, “Дај да се волимо”, “Мачка пружа канџе”.
У Дому ЈНА: совјетски “Аљошина љубав”, амерички “Последњи воз из Ган Хила”, чекословачки “Неискоришћени алиби”, “Жил и Џим”, домаћи “Др”, немачки “Докажите алиби”.
У Дому ЈНА је одржано је такмичење хорова, прву награду је освојио хор О.Ш. „Душан Јерковић“ под управом Милоша Броћића, други је био хор ”Живко Љујић” из Нове Вароши, а трећи је био хор О.Ш. „Нада Матић“, којим је дириговао Вања Суџиловски.
Причало се о томе, да би било добро да се Трг озвучи и да на њему буде игранка са “музиком са плоча”. Председник омладине је тада био Драган Станковић који је рекао: “У сваком случају треба настојати да Трг што више оживи. То се мора постићи на разне начине. Могу се организовати игранке, могу се приређивати логорске ватре, могу се организовати приредбе КУД-а.“ А Миленко Ђурић (исти онај ужички легендарни фудбалер и музичар) председник у Центру за културу радничког униварзитета нагласио је:
– На Тргу треба да буде више клупа да би више људи долазило на њега. Када озвучеење буде готово треба га користити за емитовање музике и другога програма. Ово би могао да преузме на себе Раднички униварзитет или Општински комитет савеза омладине. Лепо би било кад би недељом свирао један оркестар.
Отворена је нова продавница намештаја у улици Вуколе Дабића 11. Име продавнице било је “Треска”.
Турица је добила прву продавницу коју је отворила “Градина” и дала јој име по имену насеља.
Алкохолизам је био један од најозбиљнијих проблема у ужичком срезу, с обзиром на производњу и потрошњу алкохолних пића. При центру за социјални рад отворено је саветовалиште за алкохоличаре још 1961. године.
Дошао из Бајне Баште отац једнога ужичког студента и зауставивши првога пролазника на Тргу упита га:
– Где је овде Студентски клуб?
– …?!
– Писао ми је син да га у свако доба дана и ноћи могу наћи у клибу.
– Ах – сети се пролазник Ужичанин и показа руком старцу на Градску кавану…
Познати фудбалер београдског прволигаша дуго се није појављивао на фудбалском теренима. Лекари су констатовали да је повређен менискус и предлагали операцију. Фудбалер је дошао у своје родно Ужице, отишао код познатог Пера Бакића (кућа му је била у Церској улици). Пошто га је најпознатији ужички “ортопед аматер” прегледао, наместио му је ишчашено колено. Истога дана је виђен као тренира на стадиону са фудбалерима Слободе.
И дан данас кад неко угане ногу, руку или га притегне бол у леђима Ужичани се сете опанчара Пера Бакића. Лично га још памтим, обучен по „народски“, са обавезном шајкачом, прслуком и панталонама рајтознама (јахаће панталоне), опанцима са носом и каишевима које су опасивали везене чарапе, црвен у лицу, младолик, насмејан. Стално је негде журио. Кућа му је била ту на узвишењу некадашње 7. јула, данас Маге Магазиновић, и Студеничке и већина Ужичана је знала где је кућа „за недај боже“…
Перова опанчарска радња у послератном времену налазила се у близини некадашње Зелене пијаце, преко пута кафане „Зелени пијац“, тј. ковачке радње браће Антонијевић, познатијих као Пујдовци. Пред Перовом радњом веома често су се могла видети волујска кола са постељином, у којима су довозили некога повређеног да му Перо помогне. У време пољских радова повреде су биле честе. Падне са стога док дену сено, или са стабла док се креше лисник за зиму, секу дрва за зиму, убира летину, тресу шљиве или беру јабуке и крушке. И за све те повреде, ту је био Перо у опанчарској радњи.
Али, колико се сећам, најчешћи Перови пацјенти су била ужичка деца која су у својим играма претеривала у храбрости. Да ли су пала са неке стене да би узбрали цвет, или са дрвета док су сакупљали птичија јаја, са неке воћке или поломили прсте шутирајући тешку крпењачу, увек је био ту „чика Перо“ да помогне. У том времену патријахалног васпитања, ужички клинци би често ишли код Пера пре него би родитељи сазнали за повреду, јер би најпре добили батине због несташлука, па тек онда би их водили… Мој отац Влајко није примењивао то патријахално васпитање кад су повреде биле у питању. Одмах би ме одвео код Пера, који би стрпљиво опипао болно место да утврди о чему се ради, па ако је угануће или ишчашење зглоба, враћао би све на своје место, уз мало бола који би убрзо нестао, све се завршавало.
Једном га је мој отац Влајко питао како је откривен тај његов урођен дар да намести сваки прелом ноге, руке, кључне кости или поломљена ребра, да уганућа и ишчашења отклања на тако једноставан начин. Рекао је, да је кад је био у војсци, открио тај свој дар. Служио је у санитетској чети, и једном док је чистио прашину, случајно је оборио један људски скелет који је служио за очигледну наставу питомцима. Док се све растурило није оклевао, прионуо је на посао и убрзо до најситнијег делића поставио је све на своје место. При томе се није користио никаквим уџбеником ни анатомским атласом. И сам изненађен таквим даром поверио се једном свом другару, после чега се прочуо и почео да помаже онима који су тражили помоћ.
