Maj 1969.

207

Kako je prvi maj proslavljen ove 1969. godine? U “Vestima” su to opsali ovako: “Prvomajski praznik u Užicu je počeo dan ranije, u užurbanim pripremama: ukrašavanju grada, pripremama za izlete. Mesari i pekari su imali pune ruke posla oko klanja i pešenja jaganjaca. Uveše, po tradiciji, gorele su vatre po okolnim brdima. Na Trgu najpopularniji užički VIS “Vihori” je zabavljao omladinu a starije koji su se tu zadesili. Rano ujutru je čitav grad je krenuo na Bele zemlje, Zlatibor, Taru, Zlatar. Preko Turist biroa Užičani su išli i dalje: U Perućac, Vrnjačku Banju, Topolu. Stara prvomajska izletišta ADA i Veliki park su bila pusta. Do Beliih zemalja raketini autobusi nisu mogli da prime sve izletnike. Išlo se i pešice. U restoranu “Pariz” kolektiv “Sretena Gudurića” proslavio dvadesetogodišnjicu. Poslovođa hotela “Palisad” Mićo Marinković je izjavio: “Da smo imali još 1000 ležajeva sve bi bilo puno”.

Sa Prvomajskog uranka na Zlatiboru žene iz užičke Pošte, opusteno, drugarski i veselo (poslala Dr. Suzi)
Sa Prvomajskog uranka na Zlatiboru žene iz užičke Pošte, opusteno, drugarski i veselo (poslala Dr. Suzi)
Kolektiv presuzeća "Desa Petronijević" na prvomajskom uranku. Deca: Devojčica sa mašnom Mirjana Tomašević, udata Tomanović, dečak Milun Ivanović koji je poslao fotografiju
Kolektiv presuzeća “Desa Petronijević” na prvomajskom uranku. Deca: Devojčica sa mašnom Mirjana Tomašević, udata Tomanović, dečak Milun Ivanović koji je poslao fotografiju

 

 

 

 

 

 

Pekari iz “Sreten Gudurića” su proslavili 20 godina poslovanja. Tada je direktor bio Vidosav Ljeskić Čovo, za koga se govorilo da je retko u svojoj kancelariji, većinom je bio u pogonima. Prvog maja 1949. godine 36 radnika na čelu sa Čovom započeli su proizvodnju, do 20. u maja proizvodili samo hleb. Do prvog juna su pekli proju. Počeli su bez ičega sa jednim zaprežnim kolima, nekoliko korita u privatnim radionicama, ali su relativno brzo napredovali…

Gudurić novinska reklama
Gudurić novinska reklama

Sazidali zgradu, kupili mašine koje su omogućile da mogu da podmire većinu potreba Užica. – “Nismo imali ništa. Rukama smo nosili sve, bili i transportni radnici, a u sušnom periodu donosili smo vodu čak sa Ružića istočnika iz Velikog parka. Radilo se po 14 a neki put i 20 sati samo da ispunimo svoje obaveze prema gradu. U magacinu Prvog Partizana 1952. napravili smo tri turske peći i tako povećali kapacitet za grad koji je sve više rastao. Pet godina kasnije smo počeli da gradimo novu parni pekaru u Krčagovu koja je završena u rekordnom vremenu i prvoga januara 1958. smo T.Užicu isporučivali 25 tona hleba dnevno”. Rekao je tada najstariji užički direktor Vidosav Ljeskić Čovo. Da pomenem i neke nacenjenije pekare ovoga užičkog preduzeća Radojko Savić, Boško Cicvarić, Branko Todorović, Milivoje Đerić. Najstariji Gudurićev radnik tada je bio Brako Todorić (60). U toku 1968. godine je prodato 4000 tona proizvoda “Sretena Gudurića” a hleb im je proglašen za najbolji u zemlji.

Izabrani su predsednici opština Užičkoga kraja: Užicu je ponovo izabran Velimir Dogandžić, u Bajnoj Bašti – Ivan Jelčić; u Ivanjici – Antonije Damjanović; u Kosjeriću Marko Marković; u Požegi Predrag Berbatović, u Čajetini Dragomir Vuksanović. Svi su bili članovi SKJ provereni kadrovi u svojim sredinama. Najstariji je bio užički predsednik Dogandžić (1923) a najmlađi bajnobaštanski Jelačić (1935).

Posle mnogo godina svađe i prepirki pa čak i tuča vozača “Raketa” i čačanski “Autoprevoz” su udružili snage da bi bili zajedno jači u teretnom saobraćaju. Vozili su iz cele Srbije robu u “kontejnerima” do luke u Hambrgu.

Poznata nalepnica sa flaša s klekovačom
Poznata nalepnica sa flaša s klekovačom

Među najboljim jugoslovenskim proizvođačima Vina i žestokih pića, koji su učestvovali na tradicionalnoj na Novosadskom sajmu učestvovali su “Sloga” i “Ineks” sa svojim proizvodom “Užička klekovača” koja je osvojila zlatnu medalju. Užička klekovača se proizvodila i izvozila još u 19 veku, bila je popularna u celoj Srbiji. Za prvog proizvođača Užičke klekovače smatra se Toma Naumović, užički kafedžija i trgovac, koji je klekovaču prodavao najpre u Bosni i Beogradu, a zatim u celoj Srbiji. Naumović je klekovaču pravio po starom orginalnom receptu: “Klekovaču praviti od proletne kleke. 4kg mlevene kleke preliti sa 100 kilograma meke rakije od 5-8 gradi i ostaviti da ostoji 5-8 dana, zatim je prepeći tj. destilisati.“

Od ove 1969, tradiciju proizvodnje Užičke klekovače je čuvalo i negovalo preduzeće “Ineks-klekovača”. Danas je to nastavilo pekarsko preduzeće “Sreten Gudurić”. Kako je nastala u Užičkom kraju, smatra se užičkim specijalitetom. Poznata je i BB klekovača (Bajnobaštanska).

Pogon mehanizacije GP. ”Zlatibora” bio je smešten kod starog betonskog mosta na zlatiborskom putu, uklještenim između Đetinje ćirine pruge i puta bez adekvatnog prostora, mogućnosti za proširenje i modernizaciju. Mehanizacija je preseljena u Krčagovo u Šumskom rasadniku preko puta “Rakete”.

Vest da se užička Sloboda plasirala u finale kupa Jugoslavije oduševila njene mnogobrojne navijače. Jer se takvom uspehu Slobode niko nije nadao. Kakvo je to bilo za njih razočarenje kada su saznali da su to bili šahisti Slobode koji su se plasirali u finale republičkog kupa takmičenja za pehar Presednika republike.

Vidoje Milošević iz Užica ul. Gradska 2 je javno kritikovao igranke na kojima su svirali vokalno istrumentalni sastavi: “Nažlost zabava na ovim igrankama je podeljena na dva dela. Prvi deo se sastoji od igranja, ugodnog ćaskanja uz “degustaciju” dima cigareta. Drugi deo je raznovrsniji, ali nimalo prijatniji. Uz zvuke električnih gitara dolazi i do tuča. Gotovo nijedna igranka ne prođe bez tučnjave. To se moglo videti i na jednoj igranci u “Učiteljskoj školi”, dvojica ’odvažnih’ mladića su se tukli do iznemoglosti. Posetioci igranki posmatrali su ih sa zadovoljstvom. Predložio bih organizatorima da na plahatu napišu “posle igranke – tuča”.

Porodica Padovan ukras Oficirke zgrade u Omladinskoj 34 . Marinko Padovan između sestara Dinke i Nene.
Porodica Padovan ukras Oficirke zgrade u Omladinskoj 34 . Marinko Padovan između sestara Dinke i Nene.

Aleksandar Janković iz Beograda je hvalio: – “Dana 16 maja ove godine sam parkirao kola ispred gradininog magacina br. 4. Prilikom iznošenja kofera u brzini sam zaboravio kasetu sa kolekcijom ručnih časovnika. Da nije bilo poštenih dečaka Dragana Draškovića i Marinka Padovana obadvoica iz Omladinske ulice ko zna šta bi bilo sa časovnicima. Dešaci su nađenu kolekciju predali u SUP pa se sve završilo kako treba. Dragan Draškić još uvek živi u istoj ulici, to je poznati užićki taksista “Draška” a Marinko Padovan pošto mu je otac bio vojno lice se odselio nekoliko godina kasnije u Beograd ali i dan danas se oseća kao Užičanin, Užice mu je ostalo u najlepšim sećanjima. Porodica oficira Padovana bila je jedna od najcenjenijih porodica u oficirskoj zgradi u Omladinskoj ulici br. 34.