Šezdesete godine su doba ekspanzije jugoslovenske zabavne muzike, i početaka domaćeg roka. Osnovano je nekoliko festivala, na kojima su promovisani brojni pevači, čemu je doprinela i televizija. Masovno su se prodavale gramofonske ploče, pevači su išli na turneje i održavali solističke koncerte u Užicu, u Domu JNA. Danas je tu Gradski kulturni centar i u ovoj davnoj 1964. na istom mestu je bilo stecište užičke kulture i novih trendova. Decenije prolaze, ali neke dobre navike ostaju. Zbog takvih mesta kao što je nekadašnji užički Dom JNA, zabavna muzika postala je svima dostupna, a pevači su doživljavali masovnu popularnost.
Festivalska muzika je bila pod jakim uticajem francuske šansone i italijanske kancone. Veoma se vodilo računa o kvalitetu, publika je pomno pratila festivale i putem televizije. Nastup, odeća, frizura sve je bilo dovedeno do savršenstva. U to vreme se podrazumevalo da pevač odlično peva, da tekstove i pesme pišu najbolji tekstopisci, kompozitori i aranžeri. Pevače su pratili najbolji orkestri i zbog svega toga te pesme su i danas naš evergrin.
Lično, iako još nisam napunio 12 godina, sam se zainteresovao za rokenrol muziku koja je većinom iz Engleske stizala u Srbiju. Počeo sam da slušam Radio Luksemburg, malobrojne ploče, jer mi je otac Vlajko ovog marta 1964. kupio gramofon, zvao se „Suprafon“. Prve YU rok grupe kopirali su uzore sa zapada. Dve godine ranije, 1961, pod uticajem „Šedouza“, nastao je prvi srpski rok bend „Siluete“, sa frotmenom Zoranom Miščevićem. Ubrzo su se u Beogradu pojavili „Zlatni dečaci“, „Elipse“, „Crni biseri“. U Zagrebu „Crveni koralji“, „Zlatni akordi“, „Delfini“, u Osjeku „Dinamiti“, u Sarajevu „Indeksi“. Ja sam sve to zapisivao, nemajući pojma zašta će mi to trebati. Posle 22 godine u listu „Rok „1986. je izašao dodatak „Koreni YU roka“, štampan u 100.000 primeraka sa mojim potpisom.
U Domu JNA gostovali su tada veoma poznati gosti iz Zagreba, vokalni sastav 4M sa Terezom Kesovijom i istrumentalnim trijom Branka Bulića. Bioskopska sala doma je bila puna, a 4M je zahvaljući Televiziji, kao i Tereza Kesovija, bio veoma popularan u T. Užicu.
Ovoga meseca igranke su se održavale u Domu JNA, gde je svirao Orkestar Doma JNA. U Radničkom domu u Sevojni, Orkestar KUD-a. U gornjoj sali Gradske kavane i u Sali
Gimnazije na igrankama je svirao orkestar „Ere“ Miloša Broćića.
U Domu JNA koncert Učiteljske škole, na koncertu sa horom i orkestrom dirigovali su Vukašin Šumanac, Petar Jovanović i učenica Andrijana Joković, koja je sa Miroslavom Jezdićem oduševila prisutne svojim pevanjem.
U užičkim bioskopima su igrali: u Domu JNA sovjetski ”Petar i Katarina”, ”Hiljadu očiju doktora Muzanga”, ”Solomon i Saba”, ”Rat dugmadi”, u biskopu Partizan ”Psiho”, ”Čapajev”, ”Bagdaski Lopov”, ”Šaputanje na jastuku”, koji je oduševio Užičane. Ovaj film doživljava izuzetan komercijalni uspjeh, postavši jedno od najpopularnijih ostvarenja u karijerama Roka Hadsona i Doris Doy. Zahvaljujući ovoj ulozi Hadson je stekao slavu, te nastavio karijeru kao uspešan filmski i televiziski glumac. Doris Dej je bila uspešna američka glumica, pevačica i aktivistkinja za prava životinja. Za tapkaroše ispred bioskopa “Partizan“ je rečeno da to ne rade iz nužde. “Preprodavci karata su mladići, skoro deca. Iz džepova prepunih karta vire cigarete, rečnik im je psovački, ophođenje drsko”. Moja baba Mara ih je jednostavno zvala „manguparija“ i meni govorila da se trudim da nikada ne budem takav, i nisam…
Proslavljeno je 60 godina biblioteke u Čajetini. Tada je imala 11.500 knjiga, zahvaljujući njenom upravniku, bibliotekaru Ljubiši Đeniću. Kasnije će postati svojevrsan kulturni centar Zlatibora i nosiće njegovo ime.
Kako su generacije Zlatiboraca zapamtile Ljubišu Puja Đenića? Pazarni je dan. Gužva, svuda čabrice sa kajmakom, katranom, gde pogledaš sitna i krupna stoka. Došli seljaci iz zlatiborskih udaljenih sela u Čajtinu, pedesetih godina prošloga veka, da prodaju nešto od svojih proizvoda. U svoj toj gužvi, među visokim Zlatiborcima ide od jednog do drugog jedan omalen, malo poguren čovek, sa velikom torbom punom knjiga. Rado ga dočekuju, svakome da neku knjigu: “Vratićeš kad pročitaš, sledeći put kad kreneš na pijac”. U torbuljini za svakoga ponešto, nekome Dostojevskog, nekome male knjige poljoprivredne biblioteke, slikovnice za decu. Tada je Pujo bio upravnik čajetinske biblioteke i jedini zaposleni, čovek od knjige. A Zlatiborci kad pročitaju, jure ga po Čajetini da vrate knjigu.
Rođen je 3. maja 1914. godine, u porodici Rajka Đenića, poznatog poslednjeg zlatiborskog kiridžijskog kafedžije, kod koga su kiridžije noćivale. Neobična je to kafana bila, posebna. Imala je biblioteku sa 1000 knjiga. Tu u takvoj kafani, punoj priča iz starina Zlatibora, vremena kada je Rujnom gospodario udarna pesnica knjaza Miloša, serdar Jovan Mićić, rastao je Pujo. Bio je to bolešljiv ali uman dečačić, koji je morao je da ostane uz oca u Čajetini, nije mogao da upiše užičku gimnaziju, najveću mu želju. Kada je prezdravio, bilo je već kasno. Ostane da radi u kafani, a oko njega silne knjige, i čeka noć kako bi im se posvetio. Viđali su ga kako sa blokom i olovkom luta po zlatiborskim selima, crta i piše. Skicirao je i predele Zlatibora.
Najpoznatiji šumar tada Užicu je bio Vladimir Luković. U svako doba dana a i noću, u zelenoj lugarskoj uniformi korača gore – dole po Trgu partizana pokupi i otpatke i baci u korpu, opomene ponekad decu, zamoli da ne šutiraju jako loptu koja se često zautavljala u cveću i ukrasnom šiblju. Vladimir je od 1961. godine bio čuvar Trga, pre toga je bio šumar na Divčibarama.
Užičani su kritikovali što je za otvaranje škole za gluvu decu povodom svečanosti u Gradskoj kavani potrošeno 500.000 dinara, a za nameštaj u školi 250.000 dinara. Što Ferijalni dom (hotel Turist) trebalo je da bud gotov do 1. maja 1963, a nije završen. Saznali su se razlozi – G.P. ”Zlatibor” nije imao kompletan glavni projekat. I zgrade Suda, Supa (Mupa) je trebalo da se nađu pod krovom, objašnjeno je da se čekali prolećni topli dani. Kritikovano je i to što je na pijaci bilo pršute i kobasice ”kao drva”, a cene paprene. Zato je najavljen rad klanice u Čajetini, čiji godišnji kapacitet treba da bude 7000 grla utovljenih goveda, 20.000 ovaca, 8000 svinja. Ovoga meseca kritikovana je komunalna ustanova za čistoću, koja je u Omladinskoj ulici pravila najveće đubre, lagerujući kante pune smeća po ulici… kokoške iz susednih dvorišta, mačke i psi su tražile ostatke hrane i razvlačili đubre.
U gradu je vladao grip, u prodaji su se pojavile pomorandže, suve bez soka i ukusa. Boemi su u kafani Hotela „Zlatibor“ pričali da najviše gripoznih ima na Trgu, i da se to da se to događa zbog ”kvalitetnog” grejanja… čas je bilo mnogo toplo, čas hladno.
Na zavodu za zapošljavanje posao je tražilo preko 3000 nezaposlenih, od toga je bilo više od polovine žena. 5 % su bili kvalifikovani radnici, 1% stručni, 2% pomoćni službenici. Ostali su bili bez kvalifikacije, od toga 1500 žena. Priča je uvek slična. Kao ova Jelene Peković: “Iz sela sam, prijavljujem se pola godine. Bila sam kućna pomoćnica dva meseca, bilo mi je teško, paziti na dvoje dece, sestra me tera od kuće. Živim od onoga što povremeno zaradim u selu”.
Ugostiteljsko preduzeće “Sevojno” prestalo je sa radom. Nije moglo da podnese konkurenciju sa Radničko–službeničkim restoranom Valjaonice bakra, tako se kafana “Gurman” u radničkoj koloniji pripojila ugostiteljskom preduzeću “Sloga”.
Dogodila su se poskupljenja, krojačko preduzeće “Kadinjača” podiglo je cene usluga. Poskupelo je i jagnjeće pečenje.
Trgovinsko preduzeće “Terazije” je odvojilo milion dinara, a ugostiteljsko “Sloga” pola miliona za opštinski fond za kulturno – prosvetne potrebe.
Radnici “Sretena Gudurića” su sem hleba počeli da proizvode: keks, oblande, alvu i ratluk.
Trener Slobode je bio Đorđe Kučarović, koji je pripremao 18 igrača za prvenstvo.
