Ова фотографија зграде Дома црвеног крста, снимљена је на самом почетку седамдесетих година, када је започето са градњом данашње аутобуске станице. Да нешто кажем из прошлости Ужица, па тако и о овој згради и настанку ужичког Дома за сирочад.
Зграда постоји и данас и у њој се налазе канцеларије ужичког Црвеног крста, његова хуманитарна кухиња, Дом омладине Црвеног крста и Ужичка Уметничка школа.
Причу бих започео од дана када је Аустроугарска окупациона управа у Србији „упутила наређење свим окружним командама, 29. априла 1916. године, о упућивању деце без родитеља у домове за сирочад”. Тако је у Ужицу заживело Дечје сиротиште са око 70 ратних сирочади (потребе су биле три пута веће), које се делом издржавало од прихода „царског и краљевског” биоскопа, који је тада радио у окупираном Ужицу.
После Великог рата ужички Дом за ратну сирочад, који је основао српско-енглески Црвени крст, био је уређен као интернат и имао своју основну школу. Деци примљеној у дом, на улазу су због микозе (гљивична инфекција коже настала као последица дејства мале, тек кроз микроскоп видљиве гљиве) шишали косу и главу мазали јодом, па су она за Ужичане била „жуте главе”. Но зграда дома је дотрајала, под трпезарије се проломио, тако да је 1925. Црвени крст свих 50 сирочади пребацио у Београд, где су провели пет година. За то време у Ужицу је сазидана нова зграда Црвеног крста с дечјим домом, у који су деца усељена 1930.
Током Другог рата дом Црвеног крста нема карактер дечјег, већ избегличког. У време Ужичке републике 1941, у Дому је била партизанска болница. Кад је рат минуо овде настаје Државни дечји дом и прихватилиште Ужице, с тим што је зграда дома била у Коштици. Следи ново пресељење 1954. у зграду Црвеног крста, да би 1967, по штићенику дома који је као млад партизан у рату погинуо, прихваћен назив Дом за смештај деце и омладине „Петар Радовановић”, тада са 103 корисника. Седамдесетих почињу припреме да се гради нова домска зграда у насељу Царина, па су представници дома упознали Тита 1976. са припремама за подухват и исказали жељу да се Јованка Броз прихвати покровитељства. Она им је на поклон тада послала телевизор у боји и мандарине које су гајили на Ванги, а потом је по фазама почело да се гради пространо и модерно здање дома. Кључеве новог објекта 1982. деци је предао генерал Јеврем Поповић, и сам штићеник дома. Домци свих генерација имали су и своје удружење, а зграда је делом реконструисана средином деведесетих, када је ту било 114 деце.