Iako je nađen vredan novčić tokom arheoloških iskopavanja, biće 1983, nije utvrđeno koliko su trajali ti radovi tokom obnove Užičkog grada i šta je sve tokom tog 18. veka detaljno urađeno, kad gradska utvrda dobija svoj konačni izgled. Odbrana Užica je ojačana, ali će vreme i događaji koji su usledili pokazati da ni to nije dovoljno, da je doba tako građenih utvrda nepovratno prošlo. Ali, zato raste varoš uz utvrdu i sredinom 18. veka Užice ima položaj šehera, velikog muslimanskog grada, s 21 mahalom, 488 domova i, po svemu sudeći, 14 džamija. Na sreću meštana, grad je mimoišao austro-turski rat iz 1788-1791. godine.
Tek što su odjedrili vetrovi tog sukoba, buknuo je Prvi srpski ustanak, a 30. jula 1805. godine ustanici su svom silinom napali užičku varoš i zapalili je sa svih strana tako da, kako su svedočili očevici, nijedna kuća nije ostala cela. Preživeli su spas potražili iza kamenih bedema, gde se već nalazilo i mnoštvo zatočenih Srba. Ubrzo su se, u znak predaje, na vrhovima bedema zabelele zastave. Postignut je sporazum da se iz grada isteraju dahije, da Turci starosedeoci ostanu i u tvrđavi i u varoši, ali da se ne mešaju u srpske poslove, a da u ime odštete ustanicima plate 5000 dukata, „tek da vide kako se danak plaća”, i da daju 80 konja, koji će biti razdeljeni starešinama i vojsci.
Ovo svojevrsno dvovlašće nije, naravno, bilo bez mnoštva nesuglasica, čak otvorenih žestokih okršaja, u kojima je teško ranjen i Miloš Obrenović. I Karađorđe je mesec dana učestvovao u opsadi grada i onda produžio dalje, novim izazovima. U opsednutom gradu, s mnoštvom izbeglica, Turci su, izmoreni glađu, počeli da jedu i konje. Ništa im nije pomoglo i sredinom jula 1807. godine su se predali. Tako je za ustaničku Srbiju oslobođeno Užice postalo glavno vojno uporište u daljim ratnim poduhvatima prema gornjem Podrinju i Bosni. U njemu se ponekad nalazilo nekoliko hiljada vojnika.
Valjalo je, pred predstojeće događaje obnoviti i utvrditi bedeme, ali to je iz više razloga bilo gotovo nemoguće. Zato je ruski inženjerski major Vasilije Antonovič Gramberg, zadužen da učini sve što može na poboljšanju sistema odbrane u ustaničkoj Srbiji, predložio da se na susednom brdu Karaula podigne spoljno utvrđenje koje će štititi i utvrdu i varoš. Uz to, grad je opremljen dodatnom municijom i naoružanjem, a u magacine je, početkom juna 1812. godine, dopremljeno 50 tona žita. Za komandanta grada ponovo je postavljen vojvoda Miloš Obrenović. Zanimljivo je da je to vreme kad se, upravo ovde, čine prvi pokušaji da se u Srbiji uvede stajaća vojska. Po slomu ustanka 1813. godine, Užice je ponovo u rukama Turaka. Grad to ostaje i nakon Druge srpske bune, kad su u čitavoj Srbiji Turci u utvrdama, a domaće stanovništvo ispod ili oko njih. Pošto su sukobi skoro svakodnevni, Turci obnavljaju bedeme i kule i to su poslednji radovi na utvrđivanju Užičkog grada.
Krajem septembra 1862. godine u Užice je stigla komisija za iseljavanje Turaka iz Srbije dogovoreno nekoliko dana ranije na konferenciji velikih sila u Kanlidži. I ne samo to. Po tom dogovoru bilo je predviđeno i da se, zajedno s obližnjim gradom Soko, poruši i utvrda nad Đetinjom. U izveštaju od oktobra 1862. godine Ilija Garašanin ovako je obavestio pretpostavljene: „Užice je očišćeno od Turaka i Grad ovdašnji razrušen!” Izgleda, međutim, da je grad bio samo delimično onesposobljen za upotrebu, jer je tek krajem zime naredne godine, u prisustvu engleskog i turskog komesara, Užički grad razoren i onesposobljen kao vojno uporište.
Danas je to omiljeno izletište hrabrijih Užičana i njihovih gostiju, ali i onih koji vole da na vrhu ovog brega, bar nakratko, otplove u prošlost uvereni da će onda lakše odgonetnuti budućnost. U mom rukopisu romanu “U dolini reke Diotios” na samom kraju piše:
– “Dva milenijuma kasnije reka Diotios će se zvati Đetinja. O njoj će pričati hiljade zaljubljenih parova, koji su uz nju, baš tu, na nekadašnjem mestu gde se nalazio Lucijev kastelum i terma, takođe našli svoju ljubav i sreću gledajući današnje urbano Užice. Oni, koji su morali da odu daleko od nje, poneli su reku, kotlinu i grad u svom srcu. Raširili mnogo divnih, tajanstvenih priča. Priča o ovom neobičnom kraju, punom mistike i lepote. O tome se pričalo i priča svuda, gde su se našli oni koji u svom srcu nose užičku kotlinu i reku čarobnicu.”
