Česma pekarskog esnafa se po Rakijskom pijacu dosta našetala.
Kad je postavljena ispred kafane koju Užičani i danas zovu “Kongo” kafana je bila u vlasništvu Radojice Jovanovića. Kasnije posle Drugog sv. rata bila je Slogina kafana, koju Užičani još uvek zovu “Kongo”.
U vreme dok je bila Radojicina kafana više šanka je pisalo:
Vi Tražite veresiju.
Mi ne damo.
Vi se ljutite.
Vi tražite veresiju.
Mi damo.
Vi ne plaćate.
Mi se ljutimo.
Bolje je da se ljutite vi.
Ovu poznatu užičku kafanu je osnovao Rozdimir Gavrilović. Nešto kasnije ovaj prostor je promenio namenu. Kafana je postala trgovina Jelisija Dragutinovića. Od 1934 je ponovo kafana, koju vodi Gavrilovićev učenik i zet, Radoica Jovanović i njegova ćerka Viktorija.
Rozdimr je bio značajan prodavac vina i rakije. Njegov zet Radoica je sa svojom ženom Viktorijom nastavio slično da vodi kafanu kao njegov tast. Zbog toga što je žena bila prisutna kafana je bio uredana i čista. Radoicina kafana na lepom dominatnom mestu je imala uvek taze novine u bambusovim držačima je privlačila je i itelektualne Užičane.
Radojica se razlikovao od ostalih kafedžija bio je poznat po tome što nikada nije pio alkoholna pića. Samo proba I ispljune… Sa njim je često probao rakiju i Rade Subotić opanđar koji je takođe važio za dobrog poznavaoca rakije, ali on za razliko bi progutao rakiju… I ako Radoica nije pio, u kafani se isključivo služilo piće koje je prodavano i drugim užičkim kafedžijama jer je kafana imala ogroman podrum sa velikim buradima. Kafana je bila poznata po odličnoj užičkoj prepečenici.
U čistom dvorištu iza kafane Radoica i Viktorija su imali pomoćne objekte, lampek, gde se proizvodila poznata prepečenica. U ovoj kafani se nije služilo jelo niti su pravljene zabave. Radoica je radio sa kafanom do posle rata do 1948. kada su ukinute privatne kafane. Pole rata je radio u “Čigoti” a u penziju je otišao iz “Ineks – klekovače” gde je bio šef proizvodnje. Radojica I ako nije pio važio je Užicu za najboljeg poznavaoca alkoholnih pića, koji kada je samo probao rakiju mogao je da pogodi poreklo, godinu kada je ispečena, vrstu šljive. Ne samo da se razumeo u rakiju, posban je stručnjak bio za lagerovana vina gde je znao vrstu grožđa i poreklo, način kako da se čuva i stari vino. Sarađivao je sa trgovcima vina iz Splita, zbog njegovih veza i znanja Užičani su pre rata imali prilike da piju vrhunska vina. Radoica je preminuo 1986. godine i sa pijatetom je ispraćen od brojnih Užičana.
U ovu kafanu je često svraćao Sima Terzić što nije bilo neko čudo jer je bila blizu njegove kuće. Ostala je zapisana anegdota kada je Simo jednom svratio i seo za sto sa Maksom, prosjakom koji je živeo na vrhu Carine u jednoj udžerici. Makso je posle prosjačenja pred užićkom Sabornom crkvom svratio da prebroji pare. Simo naruči piće Maksu i sebi. Kako je Makso rasturio stninu po stolu, Sima na dance svoje čašice zalepio sredinu hleba i kako koji put vikne “živeli” on spusti ča{icu i zalepi Maksov dinar. I tako dinar po dinar Makso ostane bez para. Kada se ovaj našao u čudu gde mu se dedoše pare, Sima mu ih vrati slatko se smejući”.
