Boemija

2097
Gosti ispred kafane
Gosti ispred kafane “Balkan”

Tu na samom početku “Lipe” bila je pomenuta kafana “Balkan”. Na fotografiji gosti sede ispred, uz Glavnu ulicu prema Parčiću. Bila je to ugledna kafana. Pored prolaznih imala je i stalne goste, boeme, zanatlije iz ovoga dela grada. Tu su najčešće svraćali i mladići pred ženidbom, tu su se zabavljali i očekujući tada najveći događaj, što se tiče zabave Užičana, konjske trke u Krčagovu.

Kao i većina kafana i ova je imala velku salu sa mnoštvom stolova. Imala je veliki šank sa dugačkim pultom, koji je u tom vremenu nazivan “kelneraj”. U toj lepoj uređenoj kafani gazdovao je 1926. sa puno znanja i sposobnosti, trgovac i kafedžija Miloje Blagojević, pre njega su sa ovom kafanom radili Radisav Bučevac i Dragi Ivanović, sa manje uspeha. Ugledu ove kafane najviže je doprinosila lepa Milojeva supruga. Tu su bili i njihov sin Slavko i mlađi sin i kćerka, pa izuzetna ličnost, gospodin konobar – stigao u “Balkan” iz Pariza. Taj konobar rođen na Zlatiboru, dobio je veoma brzo nadimak Francuz i više ga niko drugačije nije zvao.

Tu se dobro jelo i pilo: “Razna pića, ukusna jela po narudžbi, biranih mezatluka na užički način u koje se useli krivorečki polumasni sir, užička pršuta, čas ovčija čas juneća ili svinjska, neka to bude izazov samo od belog mrsa – tek skinuti kajmak sa karlice umešan sa sirom, nekakva kiselkasta ujdurma, zvali su je moča, uz to vruća pogača i u svako doba mladi crni i beli luk iz obližnjeg vrta. Svega je bilo što se poželeti može, dok je Blagojević vodio kafanu, “hoće li gost vruće s panja, odmah će momak skoknuti do vašeg pekara, Blagojević je znao u čemu gost uživa ili od iseka (bubrežnjak), ili plećkicu, butić, ili od vrata, možda glavudžicu s mocom, samo jedan zaponjac…” Izabrano već stiže pa mu Francuz ritualno servira.

U Kafani “Balkan” je bio poznat roštilj zahvaljujući tome što je tu radio Grujo ćevabdžija, koji je došao u Užice 1924. godine. Bio je to najbolji užički ćevabdžija. Jednom prilikom 1964, kada je bio pred penzijom, na pitanje novinara “Vesti” kako je raditi ovaj posao 40 godina, odgovorio je: “Šta tu ima da se piše. Ništa. Radio sam. Svaki dan pored roštilja. I verujte lepo sam se osećao. Čovek se lepo oseća dok to radi. Dobar ćevap je tek kad prerađeno meso odstoji 24 časa. Tada, kad stavim ćevapčić na roštilj, okrećem ga lagano. Kad zarumeni, kad počne da pušta soft, skidam ga. Tada znam sa kakvom ga slašću gost jede. Dnevno u “Parizu”, gde inače odavno radim napravim i po tri hiljade ćevapčića”.

Tu u “Balkanu” je radio kao konobar kasnije poznati užički ugostitelj Milan Lučić, posle rata do penzije direktor hotela “Palas”.

Boemsko društvo ispred kafane
Boemsko društvo ispred kafane “Balkan”

Na fotografiji je bomesko društvo ispred kafane “Balkan”, uživa uz piće i violini čuvenog užičkog virtouznog violiniste Rada Jazavca. Visprena duhovita i veoma društvena čoveka. Iza se vidi kiosk za lepa peciva Vitomira i Mare Kovačević (moji baba i deda), a dalje preko ulice Hotel “Zlatibor”. Užički čuvar sećanja Lale Milosavljević je pisao: “Šta da vam kažem, slušala se izvrsna muzika, pastelna, birana, muzika sentimenta, prelepi evregrin, pa buktave pesme kafanskog lumpa u iterpretaciji raskošnih solistkinja, ili dirljiva violina cijano, pa sve do muzike za ples. Užice je imalo medju svojim ciganima čitave muzičke ansamble. Često su to bili skoro porodični, a opet vrsni sastavi. Tu su čuveni Nikolići, pa braća Stefanovići, ili opet braća Rade “Jazavac” i Dragiša sa prelepom solistkinjom Lidijom. Naši cigani bili su i beli i crnomanjasti, ali su uvek bili izuzetno daroviti muzičari i lepi i dobri ljudi, vrli kao prijatelji. Mi smo ih uvek rado primali u društvo. I više od toga… Gostili smo se i mi u njihovim kućama kao kod najboljih domaćina, i oni kod nas, naročito na slavskim svečanostima.

Užički orkestar
Užički orkestar “Nikolići” na Žitnom pijacu prate jednog veseljaka na njegovom putu od kafane do kafane

Ugled naših cigana među Ciganima sveta morao se naročito meriti činom ispraćaja njihova u večnost. Ja ne verujem da će iko zaboraviti ispraćaj pokojnog Rada Jazavca. Na Dovarju se steklo mnoštvo njegovih sunarodnika iz sveta i brojno građanstvo Užica, da oda poslednju poštu svome prijatelju velikom violinisti. Njegov kovčeg se spušta u večnu kuću uz birane kompozicije za hor i violinu. Učestvuju Jazove kolege, sve maestro do maestra. Treperi tanano violina “Cigano”. Jazovu violinu lome na dvoje i sahranjuju je sa pokojnikom. Znak je to da njemu nije bilo ravna i da na njegovom istrumentu niko više nema prava da zasvira. Verujte, da smo u mnoštvu doživeli bol zbog odlaska ove divne ličnosti i njegove violine.”

Naporedo sa salonskim orkestrom prvih užičkih notalista, postojao je Užicu i profesionalni orkestar varoških cigana sa Carine. Šef i duša ovog orkestra biće najbolji užiki violinista svih vremena – Milivoje Stefanović zvani “Jazavac”. S njim će kao druga violina nastupati tada čuveni svirač i pevač Zunzo Nikolić. Kao basista visokog ranga nastupaće muzičar koga su svi poznavali kao “Belog Steva”. U orkestru će biti i Gajo Carinjak i mnoštvo mlađih Roma sa Carine. Milivojev orkestar će decenijama zabavljati Užičane, sve do tridesetih godina 20. veka, dok ga smrt nije odvojila od pesme i violine. Kasnije će Užičani ovaj orkestar zvati “Nikolići”, koji će voditi Vlajko Nikolić, koji će Užičane pratiti na svadbama, ali, se može reći da su bili jedno vreme stacionirani u reprezentativnomu Hotelu “Zlatibor”.

Najveći užički boem Sima Terzić sa društvom za kafanskim
Najveći užički boem Sima Terzić sa društvom za kafanskim “astalom”

Zasigurno je najveći užički boem za sva vremena bio Sima Terzić, užički advokat. Najcenjeniji gost kafane Hotela “Zlatibor”, kao i ostalih užičkih kafana. Na fotografiji je prvi s leva. Već u godinama (fotka je snimljena pred kraj tridesetih godina 20 veka) u svom poznatom elementu sa društvom za stolom kafanske bašte, biće pred kafanom Šmakića “Car Dušan”. U mladosti ga je nabolje opisao užički književnik učitelj Mile Vegović u svom romanu o starom Užicu, “Zolj” u liku Adža Advokata (Ima u užičkoj biblioteci, izdanje “Vesti”, na polovini šezdesetih godina).

Sima i družine oko Terzića su odavno ušle u mnoge užičke anegdote, ali su ti ljudi, ugledjući se na Simu, pomagali gradsku sirotinju i novcem i savetom, darivali su im i parče hleba i parče duše. Sarovremenski Užičani su se u jednom slagali da Sima i njegovo boemsko društvo bili oličenje mudrosti ali i užičkog šeretluka. Čuvar sećanja kaže: (…) “Verujem da je ovo druženje sa suprugama pripadalo kakvoj lepoj večeri uz mogući praznični dan. Noći i zore su pripadale muškoj družini, a to druženje se završavalo buktavije i luđe. Završavalo se lumpom kakav samo takvi poput družine Sime Terzića, Jova Borovića, Milekić arhivara, pa i Diše Vučićevića, predsednika Opštine užičke i dobrog starog domaćina i gradonačelnika, umeli sebi da priušte.”

Ko je u stvari bio Sima Terzić? Rođen je u Užicu 1870. godine u oca Vasa Samrdžije i majke Jelke. Kuća mu je bila na “Rakiskom”, baš na raskrsnici s leve strane, gde je onaj poveći soliter. Ovaj svet je napustio 1940. godine u Užicu. U tandemu sa arhivarom Milekićem je punih 50 godina po Užicu zbijao šale, pravio “doskočuce”, čuvene “užičke zvrčke”. Ostao je zapanćen kao tvorac čuvenih i široko zapamćenih gradskih erskih dogodovština. Na meti njegovih šala bile su ćifte, zadrti seoski parničari, varalice, naivni imovinom poneti seljaci, prodavci na pijaci, putnici tek sagrađene železnice, korumpirani činovnici i tvrdoglavci svih vrsta.

Dok se užička varoš smejala, ostajao je ozbiljan kao da u svemu nema nikakvog udela. Događaje nije zapisivao, prepričavali su se i doživeli sudbinu narodnih umotvorina koje su se prenosile i menjale sve po ukusu pripovedača… Sima Terzić je bio oličenje vremena Užica koga više nema.

Nekadašnja bašta Hotela
Nekadašnja bašta Hotela “Zlatibor”

“Staro Užice je, zaista, bilo lepota jedna. Stanovnika ni sedam hiljada… Odraslih, ili kafani doraslih, pet – šet puta manje. Desetak ljudi na kafanu. Raduješ se da dorasteš, jer ćeš, kad to već bude, imati svoju kafanu.” Napisao Aleksandar Milosavljević Lale.

Taj ćošak kad se pređe ulica i izađe s “Lipe”, pripadao je bašti Hotela “Zlatibor”, najreprezentativnijem gospodskom užičkom ugostiteljskom objektu od četrdesetih godina 19. veka, pa sve do 1961. godine 20. veka, preko sto godina. Na insertu fotografije užičkog hronologa s fotoaparatom nastale s kraja četrdesetih godina 20 veka, vidi se deo te cetralne bašte oko koje se vrteo užički Korzo. Sve je tu kako red dolikuje, mrežasta ogradica od letvica, koja se uklapala i sa paviljonom u Parčiću. I lijanderi i ostalo saksisko mediteransko cveće, da ubije tu surovost podneblja planinskoga kraja. Red je zbog tih godina i zanačaja ove kafane da ponešto kažem uz pomoć čuvara sećanja, o ovom okupljalištu Užica koga više nema, uz nekoliko sledećih fotografija našeg užičanstvenog sajta.

Posle braće Janjić s ovom kafanom radio je Ilija Grbić. Tada se nazire hotel, jer menja ime iz “Janjića kafane” u “Hotel Grbić”, zato što ima sobe za spavanje u samom centru varoši. Pored trgovaca i zanatlija u kavanu hotela, kao što je red, dolazili su oficiri i drugi državni činovnici. “Imala je dobru kuhinju, na jelovniku su bile ispisane razne vrste jela. Pored raznih pića točilo se pivo u svako doba. Seljaci u nju nisu dolazili. Bila je to kafana za gospodu. Imala je stalnu animir muziku, koja je unutra, ili pred kafanom, svirala uveče odabrane komade. Narodna kola i u to vreme moderne igre valcer, tango, vinstep… Tu su dolazili šabački Cicvarići. Bila je u ono vreme poznata grupa od desetak članova, svirača u narodnom odelu, koja je obilazila mnoga mesta u Srbiji. Kad je vreme dozvoljavalo muzicirali su ispred kafane, gde je postavljen niz stolova. Svet se okupljao da sluša njihovu muziku i gromko pevanje patriotskih pesama, dosta raširenih u doba pred Balkanski rat 1912. Jedna od pesama bila je “Knjigu piše kralj Srbije” i sl.

Fotografisano ispred ulaza u braće Grbića filmsku
Fotografisano ispred ulaza u braće Grbića filmsku “drvenu arenu”

“Kikiriki ili semenke, đečurlio”? pita brko za vreme austrougarske okupacije 1916. godine. Ulaz je odmah do zgrade budućeg Hotela “Zlatibor”. Grbićev hotel je često organizovao pozorišne predstave putujućih pozorišnih trupa. Onda je Ilija Grbić shvatio da ako uz kafanu ima salu za filmsku proekciju, ili ti “pokretne slike”, da će kafana steći još veću popularnost. Zato je 1911. godine preuzeo filmsku aparaturu od Milisava Nešovića pod zakup. U dvorištu Hotela “Zlatibor”, Grbić je podigao dosta udobnu drvenu arenu, u kojoj se prikazuju filmovi. Za vreme okupacije, tokom trajanja I sv. rata, Austrijanci primoravaju Milisava Nešovića da za njihove vojnike i službenike daje filmske predstave.

“Glavne posetioce su činili deca, omladina i đaci. U tajne kinoaparature Milisav Nešović uvodi nekoliko svojih naslednika: ‘bravara Milana, Pušu železničara i dva sina Ilije Grbića, Milčeta i kalča’.”

U to vreme kada su braća Grbići počeli da prikazuju čari izuma braće Limijer, iz Ćire na užičkoj Železničkoj stanici pojavio se eleganti neznanac. Nije prošlo mnogo kroz čaršiju je prostrujala vest da je to trgovački putnik, zastupnik Albusa iz Novog Sada. Albusov emisar je krio tajnu koja će to ostati za sve patrijahalne užičke porodice. Oni odabrani uz mušku solidarnost znali su da on krije čari još do tada nikad viđene “golotinje”. To je bila tajna koju su samo kroz “žive slike” ovog pokretnog diskretnog “Bijoskopa” kojem bi danas dodali epitet “porno”, neki Užičani mogli da vide.

Bio je to prvi porno film prikazan u Užicu, proizveden u Francuskoj pod nazivom “Slatki grehovi jedne Ane”. Sve se tu u Grbića areni odvijalo prema zamišljenom planu, odabrana publika na čelu sa gosn načelnikom malo je protestovala na samom ulazu, jer je bez izuzetka ulaz koštao 10 dinara u srebru. Za ono vrme to je bilo isuviše skupo, ali pred onim što su “poštovani gledaoci” imali da vide taj, neplanirani izdatak je bio zanemarljiv. Golotinja, golotinja ta čudna, gotovo čarobna, reč plenila je misli svih gledalaca…

Dva legendarna užička boema, advokat Sima Terzić levo i arhivar Okružnog suda Milan Milekić desno, u svom elementu u fijakeru, prilikom obilaska užičkih kafana do kasno u noć. Ilija Lazić ih ovekovečio za sva vremena baš negde blizu Hotela
Dva legendarna užička boema, advokat Sima Terzić levo i arhivar Okružnog suda Milan Milekić desno, u svom elementu u fijakeru, prilikom obilaska užičkih kafana do kasno u noć. Ilija Lazić ih ovekovečio za sva vremena baš negde blizu Hotela “Zlatibor”

Šta je u Užicu u to vreme moglo da prođe bez dvojice čuvenih užičkih boema, naročito kada su prikazivani “Slatki grehovi lepe Ane”. Priča o prvom “porniću” se ovde nastavlja. Kad su donosiocu prvog porno filma u Užicu, “Slatki grehovi lepe Ane”, džepovi bili puni i kad je svih sto planiranih nesvakidašnjih gledalaca popunilo Grbića Arenu, prestava je mogla da počne. Ali, nešto oko struje nije bilo u redu skoro jedan sat, publika je postala nestrpljiva i bučna. Iznenada ispred belog platna se odjednom pojavio doaen užičkog humora sa fenjerom, Milan Milekić… On je publiku obavestio da je sve u redu, te kada su svi došli zbog te golotinje ona će im ovde, na licu mesta odmah biti prikazana. Zatim je svukao pantalone i gaće, pa je svoju debelu i kao sneg belu stražnjicu okrenuo gledaocima, dovinuvši im: “majku vam je… vašu, kad hoćete golotinju, eto vam mog dupeta pa ga se sad svi siti nagledajte!!” Publiku je zahvatio pravi delirijum smeha, koji je bio toliko gromoglasan da su se skoro svi susedi iz obližnjih kuća prenuli iz sna, čudeći se gde se to i zbog čega, u ovo doba noći, smeje toliki narod.

Ipak, sve se dobro završilo, došla struja… Pred probranim gledaocima se odvijala nema priča o slatkim grehovima lepe Ane. “Skroz” se “sve” videlo i kako Anu napastvuju “razni muškarci”, počev od sluga pa do gospode, i kako ona “sirota” ne zna “ni šta je to”, pa je tako u nedomici da li da se “tome” raduje, ili ne… Zaklonjen iza platna samo je Sima Terzić popisao prisutne, valjda za samo njemu poznate buduće šege.

Staniša Cale Petaković (1912-1941) kafedžija i hotelijer
Staniša Cale Petaković (1912-1941) kafedžija i hotelijer

Godine 1930. u vreme kada je Bogosav Bodić sazidao Hotel “Palas”, braća Petakovići napuštaju svoju nekadašnju kafanu koja se nalazila na prostoru gde će kasnije biti sagrađena zgrada i u njoj knjižara “Pobeda”, danas “Francuska banka”. Poslove hotela je vodio Stanša Cale, uz pomoć brata Dragana. Tada će hotel “Zlatibor” doživeti pun procvat. Njihov otac Miloš bio je takođe poznati užički kafedžija… Otišao je 1914. u rat i nije se vratio. I sin Cale, u koga je bilo zaljubljeno polovina užičkih devojaka, poginuće u Aprilskom ratu 1941. U ekonomsko dvorište “Zlatibora” vratiće se Calov vranac, koji će prvi svojim neobičnim povratkom obavestiti porodicu šta se dogodilo.

Zimsko doba je sezona zabava. Hotel “Zlatibor” je za zabave bio na prvom mestu. Ako je neko bio na zabavi obavezno je pominjao da je zabava bila u “Zlatiboru”. Najposećenije i željno iščekivana bila je februaru zabava Kola srpskih sestara na Malu gospoinu; na Tri Jararha Udruženje zanatlija je oragnizovalo svoju zabavu. Kako su Terzić i Milekić snalazili kada u “Zlatiboru” nije imalo gde da se sedne, priča se u Užicu s “kolena na koleno”, za stolovima užičke boemije generacijama.

Obično je bila velika gužva u “Zlatiboru” nedeljom, najpre kada dođe nova muzika s pevačicom… Pojavljuju se Terzić i Milekić i vide da nema gde da se sedne. Izlaze iz kafane, Simo ide kući da uzme kišobran. Kada se vratio s “Rakijskog pijaca”, taj kišobran potura pod mlaz česme kod Parčića. S tako dobro pokvašenim kišobranom njih dvojica ulaze ponovo u hotel, Simo otresa kapi vode s kišobrana govorećI: “Au ljudi koja se kiša sjuri u Užice!”… Prisutne žene počeše da gurkaju muževe da plate račun, jer je neka ostavila otvorene prozore, neka veš nije pokupila, neka luftira posteljinu na prozorima. Veoma brzo sala osta poluprazna, dva boema se udobno smestiše i pozvaše kapelu da naruče pesme.

srcset=
Kafanska atmosfera “u Zlatiboru”, zabava na kojoj je prednjačio užički boemski svet ” width=”300″ height=”180″ /> Kafanska atmosfera “u Zlatiboru”, zabava na kojoj je prednjačio užički boemski svet

Kafana hotela Zlatibor bila je mesto okupljanja gradskih boema, pisaca, novinara i ličnosti iz javnog života na kojima su se donosile važne političke odluke, pisale pesme, tekstovi… Sve najvažnije Užičke gradske zabave su se održavale u ovom mestu. Za Hotel “Zlatibor” bela i crna vina su naručivana iz Aleksadrovačke župe iz Kruševca, “Zlatna kapljica” i “Šampanj”. Pivo od Vajferta. Bilo je tu različitih vrsta rakije kao što je: klekovača, nanovača, gorkovača koje su nabavljane iz Karana, Ribaševine sa Varde. Tih tridesetih godina posleratni poznati užički ugostitelj Milan Lučić je ovde bio na dužnosti “špaiztregera”. Znači da je nosio hranu iz kuhinje gostu i primao narudžbine. U Zlatiboru su radila i dva “ober-kelnera”, jedan Čačanin, a drugi rodom sa Zlatibora, zvao se Bude Ušendić…

Bilo je to 1939. godine, pre obilaska zanatskih radnji, jedan trgovački putnik svrati u Hotel “Zlatibor” da ruča. Sede u blizini stola za kojim je sedeo Sima Terzić, advokat. Tokom iščekivanja konobara on se obrati Simi s molbom da ga uputi nekom opančaru ili saraču, koji bi bio spreman da prodaje obuću firme koju on zastupa. Simo mu reče da je za to najbolji Jovo Korudžić, sarač ali da je nagluv i da mora vikati ako želi da sa njime napravi posao, reče mu prijatno, i izađe iz hotela. Pa pravo kod Korudžića u radnju gde mu ispriča kakav je razgovor vodio. Na kraju mu reče da je trgovački putnik nagluv i da Jovo treba da viče ako želi da sklopi posao. Nije prošlo mnogo kad evo trg. putnika kod Jova u radnju, i svrata se prodera: “Dobar dan!”. Koružić mu odgovori još jače, razgovor je ličio na svađu. Na kraju mu Jovo reče: – “Što ti toliko vičeš, kao da sam gluv?” Na to zbunjeni trgovac odgovori: “Pa meni je jedan gospodin u hotelu rekao da ste gluvi i da ako hoću da napravim posao s vama da moram da vičem”. Koružiću je odmah bilo jasno da je to Simina šega…

Od svih najznačajnijih zabava održavanih u Hotelu “Zlatiboru” nekako je najviše upanćena “železnička zabava” na kojoj su zaposleni na železnici obavezno izvodili umetnički program. U ovom programu učestvovala su i deca iz užičke železničke kolonije “Garavac”. Kako se radilo o državnim službenicima, “Železničarska zabava” je, posle izvedenog programa, otvarana svečanim “Kraljevim Kolom”, koga bi poveo šef stanice. Umesto lutrije na ovoj zabavi bila je organizovana takozvana “železničarska pošta”. Dama koja bi na ovoj pošti dobila najveći broj karata, bila je proglašena za kraljicu zabave, te bi sa šefom stanice odigrala popularni lagani valcer. Posle valcera bi joj uručili veoma veliku, specijalno ukrašenu tortu na kojoj je bila “naslikana” čitava kompozicija putničkog voza. Za ovu zabavu su štampane specijalne pozivnice, jer je železničarskih porodica u Užicu bilo mnogo, a većina je stanovala na “Dovarju”. Na ovu zabavu su pozivani ondašnji predstavnici vlasti i ostali ugledni građani.

Najpoznatiji užički boemi posle Dr. sv. rata
Najpoznatiji užički boemi posle Dr. sv. rata

Prošao je rat došlo novo vreme, Sima Terzić umro 1942. ostao iza njega sin Rade (u užičkim boemskim krugovima poznat kao “Rade Nosonja”), takođe boem kao i njegov otac. Ko su najpoznatiji boemi posleratnog Užica? Mnogi se slažu da je najpoznatije bilo baš ovo društvo na fotografiji u omiljenom im Hotelu “Zlatibor”: s leva Mihailo Kale Bjelović, kafedžija, Duško Docković, mogu se izdvojiti i među njima sledeća dva kao najveća, Milosav Lazović – Lazo Šnajder, jedan od užičkih operskih pevača amatera, i onaj koji je mogao poneti krunu Miodrag Marinković – Mića Burov, opštinski činovnik. Do Burova Marko Zrnjević, poznati potomak “Zrnja vodeničara”, inače turistički radnik i Bore Bešlić, ekonomista.

Sedi tako Rade Terzić za muzičkim stolom okružen muzičarima i raskošnim solistkinjama… Pita ga jedna: “Što bi moglo biti zbog čega vi pijete?”, onako materinski brižno… “Pijem, gospo, pijem, jer ostavila me žena. – Pobogu, zašto vas ostavila? – Ostavi me zato što pijem!- Reče šeret i zvonko se zasmeja na kraju sjajno odigranog tugovanja. Pričalo se godinama u užičkim boemskim krugovima da ga je žena pitala: – “Rade moj, a zašto ti piješ?” – Ženo, da nisam pio, ti bi još bila devojka…”
Mića Burov, gospodin bez premca, takvog sam ga zapamtio. Nekad u mladosti fudbaler užičke “Slobode”m poznat po elegantnoj kretnji na terenu za koju su navijači govorili da je “kao kakav ambasador”. Retko ko bi gosn. Burova mogao zamisliti bez klasičnog šešira, elegantnog mantila, uvek skladno birane kravate, oglancanih lepih cipela i uvek, baš uvek uredno izbrijan, a kad bi odložio šešir zapazili bi pažljivo začešljanu kosu s razdeljkom na sredini. Imao je stila, voleo je nas mlade i bio nam uzor u finom maniru. To nije bio govorljiv gospodin, ali je bio čovek sjajne opservacije, sjajno je procenjivao ljude, na samo njemu svojstven način. Kratko bi isticao bitnu osobinu ličnosti o kojoj bi govorio, ali bi i u brk kresnuo ukoliko bi taj bio u društvu. Pri tome je onaj ako je o prekoru reč postajao jedan “Rundo”. Uvek bi to rekao blago, onaj kome je to bilo upućeno bi ostavljao utisak da pristaje da bide Mićin “Rundo”. Mića Burov je bio zakleti neženja, samac, a ako je piće u pitanju, uživao u hladnim špricerima, naročito po kvalitetu. To su užički kelneri dobro znali i ugađali mu.