Kupali su se kod kod Buka, na prelivu vode iznad Železničkog mosta, vozili čamce kada se snađu da ih dobiju besplatno. Preko celoga leta su išli bosonogi, viđali su ih na svim delovima Užica; nije im ništa bilo daleko.
Najčešće su se okupljali na betoniranom platou ispod Kuće Rada Stojića, ispred “Stojića dućana”, gde su igrali lopte, često su izlazili na livadak, zaravan kod današnje specijalne škole. Igrali su se i na Kapetanovini u jednoj ogromnoj rupčagi, gde se nalazi stambena zgrada koju je započela opštinska vlast još za vreme predsednika Zorana Vujovića a nije bila završena ni na početku 21. Veka. Dečaci sa Carine su vreme provodili na Carini i Ibiševom Guvnu gde su od Carinskih mangupa učili da kockaju i puše… Ipak je zabeleženo je da su carinjaši imali svoj klub koji se zvao “SK Karađorđe” a najpoznatiji igrači su bili učitelj Ignjat Milićević, njegov brat Milan.
Kod mosta na Carini sa leve strane Gluvaćkog potoka je postojala i Javna kuća – kupleraj, jedan od dva koji su tada postojali u Užicu. Bila je u Gođovoj Kafani “Tri ključa” koju su njeni stariji posetioci zvali “kod Crvene Lampe”. Tu su klinci sa Carine na njenom tavanu, najčešće u toku letnjih večeri spavali u senu, pre toga pokušavajući da nešto iznutra čuju i vide. Klinci “Carinjaši” su u Užicu bili poznati po svojim nestašlucima.
Stevo Puzo je kupovao bonbone kod Steva Piculgije za dinar, a kad bi ih pojeo, vraćao se plačući i molio da mu vrati pare jer će ga otac navodno ubiti. Zatim bi “plačko” odlazio sa svojim dinarom u džepu a Stevo kada bi razvio fišek unutra bi našao samo sitne kamenčiće. Za vragolaste dečake sa Carine, stariji su sedeći “Pod Lipom” ili pored kupališta kod Gvozdene česme imali običaj da kažu “Živ kao kremen”.
Na Carini se znala hijerarhija klinci su morali da slušaju mladiće, “Oni okom a mi skokom”. Za to su ih ovi uvek branili. Posebno se o carinjaškim klincima brinuo Mirko Marković, koga su najviše voleli i poštovali.
Rakinjaši su bili u gotovo stalnom “neprijateljstvu” sa Dovarjašima koji su im čak u zemlju postavljali stare žilete, na igralištu, da bi na njih nagazili… Ipak to se retko događalo. Glavni, može se reći vođe me|đu “Rakinjašima” su bili: Pupin, Mikin, Nikola Nikolić, Gavelja, Mišo Tasić, Kljako. Oni su se kockali, a klinci su imali obavezu da ih obaveštavaju ako primete nekog seljaka u novome odelu jer su to najčešće bili policiski žbiri. Najčešće su igrali igru “dvoglava”, novcem koji je imao isti znak sa obe strane. U ovoj igri najbolji je bio Mišo Tasić koji je “drao do gola” naivne seljačiće koji su čekali oko mlina na Rakiskoj i đačiće oko škola.
Rakinjaši i Carinjaši su znali da se raduju i vesele. Naslonili bi se naogradu Carinskog mosta ili su na njoj sedeli i pevali: “Golubice bela”, “Tri livade” a sa gitarom bi ih pratili Kondić, Tasić, Gojko Petrović. Mnogi su se sećali tih vremena i svi su se u jednom složili: “Bilo ih je lepo čuti i slušati”. U drugom taboru, dovarjaškom najpoznatiji su bili: Sifon, Keblo, braća Ćetenovići.
Rakinjači i Carinjači su se tukli često i sa klincima klisurašima, pa sa onima sa Gornje Carine i tradicionalno sa Dovarjašima. Često su dolazili kućama, sa krvavim lvorugama, razbijanih glava koje su bile posledice praćke ili “zvrčka”… Neke su doneli onesvešćene kući kada su u opštem gužvanjcu na Vujićevini bili zasuti dovarjaškim kamenjem. Ipak, svi su morali da budu u kućama najkasnije do 8 uveče. Zbog pušenja se moglo izgubiti pravo na školovanje…
U to predratno vreme, najpoznatiji carinjaški mangupi su bili Pupin, Džakin, njegov brat Novak zvani “Mister”, Slavko Peljo… Kada je počeo rat razišli su se na sve strane, vratio se samo Pupin, a njegov brat Mister se skrasio u Australiji.
Jednom su obili “Tivarevu” trgovinu i svi uzeli po par odela i pobegli. Uhvatili su ih u vozu kod Gornjeg Milanovca, prepoznali po novim odelima ispod kojih su virile poderane cipele, nisu stigli da obiju “Batinu” prodavnicu koja se nalazila na glavnoj ulici u zgradi do hotela “Zlatibor” preko puta Opštine, mada su planirali. Išli su čak dotle da su jednom prilikom isekli telefonske žice na Opštini koja se tada nalazila u zgradi gde se danas nalazi Gradska galerija, pa je “siroti” predsednik opštine ostao bez ruku okrećući telefonsku ručicu.U Užicu se digla čitava “uzbuna” dok nisu utvrdili uzrok prekida telefonskih veza. Carinjska manguparija se okupljala i u drvenom paviljonu u Malom parku gde su kartali i kockali do početka korzoa…
