Sećanja Asana Dudića sa Rakijskog pijaca

35

Već sam pisao o kući popa Laza Lapčevića, koja je bila jedna od kuća koje su okruživale centar Rakijske pijace. Bila je na uglu, prema potoku, gde je danas prodavnica trgovca Vujovića, koji je tokom privatizacije kupio preduzeće „Terazije“. Do nje je bila kuća u kojoj je stanovala mnogobrojna porodica Alije Dudića, jedinstvenih užičanina, srbina muslimanske veroispovesti. Lično sam zapamtio Aliju Dudića i neke od članova njegove porodice koji su stanovali, u vreme moje mladosti, u jednoj od žutih zgrada tu preko puta Malog parčića. Alija je bio omaleni starčić sa štapom i naočarima sa velikom dioptrijom, mislim da je često nosio fes,i uvek obučen u tamno odelo.

Mali braća Dudići sa majkom
Mali braća Dudići sa majkom

Asan Dudić je rođen 1928. godine u Krupnju. Stanovnik Užica je od svog petog meseca života. Njegov otac Alija i majka Srnija su u Krupnju imali fijaker sa dva konja. Alija je vozio sreskog načelnika. Kada je došao Užice zaposlio se na gradilištu na izgradnji doma za ratnu siročad, koji je završen 1929. godine. Stanovali su na Megdanu, pa su se preselili na Rakiski pijac. Alija je potom bio nosač, a onda se zaposlio kao kurir u opštini. Zbog ovoga posla veoma brzo su ga upoznali i prihvatili užičani. U njihovoj porodici bilo je devetoro dece. Jedan od braće, Smajo, koga su užičani zvali Božo, bio je mašinbravar u puškari, pa u Ložionici.Osim toga bio je i popularni užički fudbaler.

Za vreme rata zarobe ga Nemci kao partizana, kod Bajine Bašte, sprovedu u Užice i osude na smrt. Kada su ga izveli na gubilište, danas igralište u Krčagovu, oficir Ljotićevac, znajući da se bavio fudbalom, dobacio mu je loptu i rekao: “Hajde, šutni poslednji put!”… Šutnuo pravo u oficira koji se od siline udarca preturio i, onako ležeći, izvadio pištolj i sasuo Božu ceo Šanžer u grudi.

Drugi Hasanov brat Mujo završio je veliku maturu u Užicu, nastavio školovanje u železniškoj školi u Beogradu. Takođe je igrao fudbal u FK “železničar”. Rat mu je prekinuo školovanje, poslali su ga u Gospić za šefa stanice… Pošto se znalo da je bio simpatizer komunista, pobegao je ispred ustaša i u Užicu se priključio partizanima. Poginuo je u trećoj ofanzivi, kod Neretve. Otac Alija je posle rata preneo njegove kosti i sahranio ih na Partizanskom groblju na Dovarju.

Simo i Milekić se šegače, kao popili su sve iz burića
Simo i Milekić se šegače, kao popili su sve iz burića

Kada su stanovali na Rakijskom pijacu Asan Dudić je kao dete služio kod Sima Terzića, advokata i njegove žene Mare učiteljice. Ostavio mi je neka njegova sećanja iz tog vremena kada su Dudići živeli na Rakijskom pijacu: – „Često je Simo sedeo i pio sa Milanom Milekićem i Živanom Dikovićem. Zbijali su šale ponekad i za kafanskim stolom “Robijaškog kupatila”, kako su zvali otkriveno drveno kupatilo na Carini. Jednom prilikom Simo reče: ’Da vidite kako će Asan postupiti kada ga zovnem, i da se kladimo po piće’… Ostali su prihvatili. Simo je poređao na dlanu novćiće od dukata pa do najsitnijeg stoparca. Svi su se kladili da će Hasan, kada mu Simo kaže da uzme novčić koji hoće zgrabiti dukat. Ali Asan je kako je Simo i tvrdio uzeo stoparac ’Jesam li vam rekao, poručite piće’… Simo je imao sina Rada, koji je završio veliku maturu, ali je bio veoma neposlušan i nestašan,“ nastavio je priču Asan. „Simo je slavio Nikoljdan i slao Rada da donese prekadnju, i davao mu uvek deset dinara da plati. Ali on je ostavljao samo dinar, a devet zadržavao za sebe, pa se pop Simu požalio. Tada me Sima zajedno sa Radom slao u crkvu, meni davao pare, ali kada bi ulazili u crkvu Rade bi mi ih uzimao, navodno da je on naučio kako se sa parama u crkvi postupa, i “opet po starom. ’Asane, začto si mu ih dao?’, E, gazda Simo, nisam smeo! rekao bih a Simo je samo odmahnuo rukom.

Simina žena Mara, kada je kiša padala, slala me da nakupim puževe, i to onih sitnih sa glogova trnja. Kada sam ih prvi put doneo rekla mi je da dođem na ručak, da me časti. A ja, kao i svaki deran, sam jedva dočekao da ručam u tuđoj kući… Stavila je na sto najpre supu. Bila je vrlo ukusna, ali kada sam bolje zagledao i video na dnu tanjira gomiu pužića, jedva sam se uzdržao da ne povratim. ’Šta ti je, jedi to, od njih je najbolja supa, moj Simo tu supu najviše voli’.

Pitao sam Asana kako su se igrala deca sa Rakijskog i Carine. Sećao se: „Kao i ostala užička deca najviše smo se igrali lopte i “hajduka i žandarma”. Najčešće smo se igrali na Livadku, kod Carinskog potoka, i Malim šančevima, na Vujića brdu. To je igra pri kojoj jedni zmureci broje, a drugi se za to vreme kriju, pa ih onda traže. I “trule kobile” – pri kojoj se dečaci drže za ruke i ramena, pognuti a jedan se zaleti na njih skaće, pa ko od njih pritom klekne, taj onda preuzima njegovu ulogu. Leti smo dosta vremena provodili na Đetinji. U to vreme, za svaki deo čaršije bilo je određeno mesto za kupanje. Za Rakinjaše kod „Četvrte stene” – na suprotnoj strani od električne centrale, kod Železniškog mosta. A onda krenemo “u dudove” u Tešića bašti preko puta Stare crkve. Kad padne veče, “u žandarme” ili “kobilare”.

U osnovnoj školi sam zavoleo popa Morisa, koji nam je predavao veronauku i stanovao na Međaju. I on je voleo mene. U školi je bilo nas osam muslimana, pa je zbog nas dolazio hodža iz Višegrada. A ja sam izbegavao nastavu. Kada mi me pitali zašto nisam na šasu kod hodže, odgovarao bih da sam bio na nastavi kod popa. Kada bi me pitali zašto nisam na času kod popa, odgovorio bi da sam bio kod hodže… Jednom kada je bio pravoslavni post Moris je rekao: ’Asane, odnesi ovu tašnu mojoj ženi, ali nemoj, da te đavo odnese, da bi je otvorio!” Naravno ova zabrana me je još više podstakla da zavirim u tašnu, kada sam bio kod kamene ćuprije na Đetinji zavirio sam, bila je prepuna mesa. Morisova žena me pitala da li sam slučajno otvorao, tašnu, a ja sam ubedljivo odgovorio: ’Ni slučajno’.“

Asan se sećao da je najčešći obrok bila proja, ali da im je otac donosio i beli hleb i džigericu od koje je majka Srnija pravila paprikaš. Bilo je uglavnom sve jeftino, pa su, iako su bili siromašni za obrok praznikom imali i sarmu, govedinu sa renom, ponekad ćufte, pilav, za slavlja podvarak, gibanicu, ali najčešće kačamak, popara, pasulj bez mesa. Jela su donekle bila slična današnjim. Spavali su na slamarici, koja se menjala dva puta godišnje. “Kada je promeni“, sećao se, „ona zamiriše ko pšenično testo, dođe ovolika, pa se, dok se prevrćem u njoj neolekivano na|em na patosu. Leti smo nosili prtenu odeću i nekakve patike, a zimi i protanjeni kaputić”…

Fk Prvi Partizan na stadionu u Begluku tokom pedesetih godina 20. veka sa navijačima; Asan Dudić prvi u dresu s leva
Fk Prvi Partizan na stadionu u Begluku tokom pedesetih godina 20. veka sa navijačima; Asan Dudić prvi u dresu s leva

I Asan se kasnije uspešno bavio fudbalom kao i njegova braća. Asan je dugo igrao za Fk. „Prvi Partizan“. skenirao sam nekoliko fotografija koje sam dosta kasnije dobio od nekadašnje užičke fudbalske legende Mihaila Vasovića koji je skoro preminuo u 98. godini života.