Šezdesetih i sedamdesetih godina jedna od najboljih i najpopularnijih užičkih košarkašica bila je Mirjana Maksimović. Na prvi trening je otišla, nije ni znala šta je košarka. Bila je to ljubav na prvi pogled, uporno je trenirala dve godine i niko nije na nju obraćao pažnju sve do smene generacija. Ne znam da li je Mirjana znala, ali, ja sam znao da je u nju veoma platonski bio zaljubljen mladi Svetislav Basara koji je tajno pratio kad krene na tening u „Sokolani“. Posle dve godine zaigrala je u prvom timu KK „Sevojno“ gde je trenirala marljivo, pa su je pozvali u juniorsku a zatim i u seniorsku reprezentaciju Jugoslavije. A onda je počela da dobija ponude u raznim klubovima.
Odlučila se za KK „Cevenu zvezdu“. Jedan od razloga je bio što je morala na studije. Upisala je Pravni fakultet. Drugi razlog je bio što je odrasla u zvezdaškoj porodici, svi u njenoj porodici su navijali za „Zvezdu“. Jedino što je od novog kluba tražila je da i dalje nastavi da nosi dres br. 5. U zvezdi je bila od 1967. godine gde je dobila i stipendiju. U novoj sredini je se dobro snašla, puno devojaka iz kluba je poznavala od ranije. Odmah je zaigrala u Zvezdinom prvom timu, osvojile su sedamnestu titulu prvaka države i kup šampiona, takozvanu duplu krunu. Mirjana je bila drugi strelac u timu.
Uspela da uklopi fakultet i košarku, bila je dobar studet, učila je i trenirala. Ponekad bi izašla u diskoteku, bioskop ili pozorište. Volela je da čita, najviše Andrića. Pratila je modu a crtanje modela joj je bio hobi. Sa Zvezdom i reprezentacijom do te 1973. Obišla je dosta zemalja i koliko joj je vreme dozvlilo upoznala je Izral, SSSR, Italiju, Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku, Grčku… Sa svakog putovanja je donela po koju uspomenu. Te 1973. Godine Mirjana Maksimović je napunila 19 godina.
