
Још мало па ће 100 година од како је мој ђед Витомир, после ратова 1912-1918. и албанске голготе, отворио парну пекару овде на овом месту “код Гвозденог моста”, где данас живим. То потврђује и овај меморандум.

Још мало па ће 100 година од како је мој ђед Витомир, после ратова 1912-1918. и албанске голготе, отворио парну пекару овде на овом месту “код Гвозденог моста”, где данас живим. То потврђује и овај меморандум.

Овако је изгледао центар Ужица, у првој и другој деценији 20 века.


И онда, једнога дана, била сам студент друге године, мој деда је заувек отишао. И после њега ни Ужице више није било исто, ни кућа у коју сам тек понекад успут свраћала.