Kada se kaže Miodrag Petrović Čkalja svi znamo o kome se radi, veliki je to glumac komičar bio. Kada kažemo Miodrag Petrović Pipelja o kome se radi znamo samo mi Užičani i retko ko drugi, kao vlasnik beogradskog Muzeja automobila, Bratislav Petković, nekadašnji ministar kulture…
Za Pipelju se može reći da je bio komendijaš: “Tri pedale, nema šale!”, u stihu je često govorio Pipelja, užički čudesno vešti limar, koji je Bratislavu Petkoviću pomogao u restauraciji automobila, kojim su davne 1966. godine udareni temelji današnjoj kolekciji beogradskog Muzeja automobila. “Prvi automobil je, krajnje simbolično, bio Ford T, kupljen za jedan gramofon na navijanje i komplet ploča Mijata Mijatovića”. Tada najveći poznati stručnjak u Srbiji za Ford T je bio Pipelja. I danas taj Ford u punom sjaju krasi postavku muzeja, koji se nalazi u zgradi prve javne garaže u Beogradu. Iako prvi, Ford T nije i najstariji automobil u muzeju – na samom ulazu, nalazi se Marot-Gardon, tricikl iz 1897. godine, sa De Dion Bouton motorom zapremine 173 kubnih centimetara i jednom i po konjskom snagom. Teško je reći koji je najvredniji primerak u zbirci, budući da je bilo koji stari automobil pogrešno posmatrati prema novčanoj vrednosti. Tu su uključene i lična istorija vlasnika i automobila, kao i njegov širi istorijski kontekst. Zbog toga, Fordov Model T ima najveću vrednost, kao prvi masovno proizvođeni automobil na svetu, a zasluga je omiljenog užičanina Pipelje. Baš sam bio ponosan kad sam za to saznao.
Nekoliko puta sam bio u beogradskom Muzeju automobila. U njemu se sakrilo mnogo više istorije, nego što se misli na prvi pogled. Vidi se mnogo dekorativnih delova bogate muzejske kolekcije. Restauracija predratnih automobila uvek predstavlja veliki izazov, a nekim istorijski vrednim vozilima, nažalost, nije bilo spasa. Npr. u visokoj vitrini od tamnog drveta nalaze se dva velika fara okružena satovima. Ništa mi nije bilo jasno ali, uskoro sam dobio objašnjenje. “Kada je kralj Aleksandar I Karađorđević 1934. godine ubijen u Marselju, Francuzi su u znak poštovanja brodom poslali automobil “Delage”, u kome je kralj stradao.” Prvobitno, automobil je stajao ispred Vojnog muzeja na Kalemegdanu, da bi posle Drugog svetskog rata bio prepravljen u dostavno vozilo. “Na mestu gde je u Marselju sedeo kralj, ulicama oslobođenog Beograda “Delage” je prevozio pomije. Dok je automobil prolazio pored njih, stara predratna gospoda su zastajala i obarala glavu pred njim.” Kada je Delage izdahnuo pod težinom prevezenog tereta, bačen je na otpad, gde je rastavljen zbog svojih bakarnih delova. Mlađani Bratislav Petković, naoružan bonsekom, od propasti i zaborava uspeo je da spasi samo farove i tu su u ovom jedinstvenom muzeju. Interesantno je i to da se kralj Aleksandar samo vozio u automobilu, nikada nije seo za volan. Glavni mu je vozač bila divna dama, kraljica Marija, čijom zaslugom imamo onu lepu zgradu u Užicu, gde je danas Crveni krst i umetnička škola. Devojačka princeza od Rumunije, nadimka Minjon, za razliku od svog supruga, divila se automobilima a izazivala je divljenje načinom na koji im je upravljala. Ipak, najveći ugled među automobilistima, kraljica je ostvarila putovanjima i maratonskim vožnjama, koje ni danas nisu lak zadatak. Pored čestih vožnji od Beograda do Bukurešta, Marija se u nekoliko navrata odvažila na put od Beograda do Pariza, zatim od Bleda do Švajcarske, dok je vožnja od Bleda do Beograda vremenom postala rutinska. Hroničari beleže, da je kraljica Marija najradije vozila automobile marke “Delage”, iste onom u čijem je kabrioletu 09.10.1934. u Marseju ubijen njen suprug. Naravno da joj Rojs Rojs nije bio stran. Džeremi Klarkson bi je nazvao petrolheadom, a Mirko Alvirović bi joj nazvao saobraćajnu policiju…
Svašta se može u ovom muzeju saznati, kako je uopšte započelo auto ludilo u Srbiji. Početkom 1903. godine, ugledni beogradski trgovac i bankar Boža Radulović, po povratku iz Beča, uveze prvi automobil u Srbiju. Strahujući od same pomisli da bi mogao istim da upravlja, obraća se svom prijatelju, fotocinkografu Sretenu Kostiću, u nadi da će ovaj postati njegov šofer. Naravno, gospodin Sreta nije ni znao šta ta reč znači, ali se odvažio, te je prihvatio ponudu koju je dobio prvenstveno zbog zavidnog umeća u zanatu kojim se bavio. Kako je imao mirne, precizne i spretne ruke, Radulović ga je smatrao najadekvatnijim za novi posao.
Godine 1903, 3. aprila, vozom iz pokrajine Nesselsdorf, nadomak Beča, rano ujutru stiže istoimeni model automobila. Za razliku od današnjih proizvođača, koji se utrkuju u kreativnosti i sadržaju paketa opreme, pre 114 godina osnovna oprema uz automobil je bio “fabrički šofer”. Proizvođač je uz vozilo slao šofera koji bi 45 dana obučavao vlasnika šoferskom zanatu, ali i osnovama mehanike vozila, nakon čega bi se dotični stručnjak vratio u centralu. Gospodin čije ime nije poznato, obučio je prvog srpskog šofera Sretena Kostića. Zvaničan datum osnivanja Srpskog automobilskog kluba je 25. jul 1922. godine. Nakon godinu dana, članovi osnivačkog odbora, na čelu sa jednim od pionira srpskog automobilizma, Radovanom Savatićem, uspeli su da skrenu pažnju javnosti i administracije na potrebu za ovakvim udruženjem. Jedan od rezultata predstavlja audijencija tročlane komisije Kluba u Dvoru, 26. novembra 1922. Predstavnici Kluba su znali da ih dočekuje strastveni automobilista i vrhunski vozač – kraljica Marija. Svojim ugledom, koji je zaslužila društvenim aktivizmom i dostojanstvom, a ne samom pozicijom, žena kralja Aleksandra je prihvatila ulogu pokrovitelja Srpskog automobilskog kluba (kasnije AKSHS te Jugoslovenski auto klub).
Za nas Užičane, kad se pomenu stari automobili ali i to užičko specifično šegačenje, često se setimo tog užičkog boema, Miodraga Petrovića Pipelje. Neko od Užičana je rekao “Pipelja je čovek-roman, užička legenda”. Pre Drugoga svetskoga rata bio je bogat čovek. O skrivenom “Pipeljinom zlatu” pričalo se i posle njegove smrti. Vozio je skupe automobile, bio prevoznik i taksista. Govorio je u stihu, i imao misao koja se može smatrati za srpski haiku. Posle rata je izvođen na streljanje i sam bog zna kako je izvukao živu glavu, biće na šalu, zahvaljujući svome užičkom duhu.
Ovaj primer užičkog duha rođen je u Užicu 1889. godine. U jednom čoveku mnogo i previše i šofer, mehaničar, limar… I nije to sve, iako je mnogo za jednog čoveka. Ako se bavimo užičkom prošlošću, a nismo odavde ponikli, može nas zbuniti bogastvo erskoga humora i satire. Užičani su “zbijali” šale sa drugima, ali više na svoj račun. Izmišljali nadimke “bilo po ukusu kuma, bilo po modi, bilo iz želje da se značenje imena pretvori u osobinu”. Pa tako i to “Pipelja”, po nekom u tom vremenu poznatom, a kasnije zaboravljenom Evropljaninu, koji je imao veze sa automobilima. U suštini, Užičani su lenji na zapisivanju, pa se tako o šaljivdžijama iz staroga Užica malo zna, ali je ponešto i ostalo. Najviše se priča o trbušastom dobričini Milanu Milekiću, sudskom arhivaru i vrsnom pravniku i boemu Simi Terziću, advokatu, najčuvenijim užičkim boemskim šaljivdžijama… Po ugledu na takve užičke likove, posle Drugog svetskog rata, Pipelja nastavlja da zasmejava Užičane svojim rafalom viceva u stihu. Kad su ga pitali ko je sve bio na dobrovoljnoj radnoj akciji, u narodu poznatijoj kao kuluk: “Čvoro, Škoro i ko je moro!” (Čvoro i Škoro su bili kom. aktivisti; priča se da su tokom rata oblačili mantije i krštavali, venčavali i sahranjivali, da bi sveta tajna tih obreda bila poništena, zapisa jednom prilikom užički sf. pisac Dragan Filipović). I tako, odvažan i duhovit decenijama, naročito druge polovine prohujalog veka, uselio se među užičke legende svojim zapažanjima i stavovima, koje je izražavao “po čaršiji” javno satiričnim stihovima, u duhu staroga Užica, ne štedeći ni samu vlast, zbog čega je često bio u sukobu, te često kažnjavan i zatvaran. Za koga ili šta bi se zakačio, to bi i ‘okrpio’, poput: “Zapišite što vam kažem, ja nikada ne lažem; kad se biju preko nas kokakola i kavas (i danas aktuelno zbog pol. sit. oko Krima); za nas je u rasolu spas.”
Nešto se mislim, najpoznatije užičke šaljivdžije bili sa Slanuše i Rakijskog pijaca, boemi Milan Milekić, Sima Terzić, Midrag Petrović Pipelja, ili noviji duhoviti aforističar dr Slobodan Simić Sima, pa i ova “Užička nedelja”, koja još, a mislim i da će dok izlazi, gajiti taj staroužički duh i vrhunski humor. I ona kao i pomenuti boemski svet “okrpi” mnoge moćnike, koji se najviše plaše istine. Uvređeni ne vole ove naše užičke novine, kao i Pipelju nekad, ali jedno je sigurno – u budućnosti će osvetnici nestati, a Nedelja i ove naše priče će ostati zauvek.
Pipelja je umro 1978. sam, u polusrušenoj kući na Rakijskoj, onemoćao i star. Zajedno sa njim umrlo je i njegovo vreme. Deca su mu se razišla po svetu, ali je ostao njegov dobri užički duh u priči o boemima i automobilima.
Ipak uz pijatet za Miodraga Petrovića Pipelju, daćemo doprinos ovom važnom delu gradske istorije. Jedan od prvih automobila, koji se pojavio u užičkoj koaldrmi, bio je na početku pomenuti “Delage”, koji je vozio kralja Aleksandra Karađorđevića. Njegov automobil se kretao Bosanskom ulicom uz Terazije. Tada su automobili bili retkost i mnogi ih do tada nisu videli. Motor je na uzbrdici brektao i nadaleko se čuo. Iz suprotnog pravca jahao je na svom konju jedan stariji seljak. U momentu sureta, baš ispred kafane Boškovića ili kako su ih Užičani zvali Petrušića, konj uplašen od te čudne naprave i nenaviknut na takvu buku, uzjoguni se, propne i zbaci čoveka sa sebe. Starac se u trenu našao na drumu, u prašini, ugruvan, ošamućen. Automobil se odmah zaustavio, kralj je izašao iz kola, a pratnja je odmah unela nesrećnog čoveka, gde mu je ukazana prva pomoć. Malo zatim kada se ovaj nekako povratio, a kralj oprao ruke, jer je i on pomogao oko unošenja povređenog, seo je i porazgovarao sa čovekom. Na kraju, zapitao ga jel ima neku želju ili molbu. Starac je rekao da ima sina u vojsci, da teško živi i da bi voleo da ga otpuste iz vojske. Posle nekoliko dana sin se vratio kući.
Kako su se pojavili prvi užički šoferi i automobili, ne može se zaobići ni benzinska pumpa. Prva benziska pumpa pojavila preko puta Hotela “Pariz”, bila je na ručni pogon i izgradila je do tada nepoznata firma “Mobiloil”.
Zatim su veoma brzo i putevi prilagođeni njima. Godine 1924, 21. oktobra, komisija Ministarstva građevina pregledala je put Užice – Kraljeve vode, tako da užički vlasnici automobila, sa porodicama i prijateljima, makadamskim putem odlaze na Zlatibor, da bi uživali u prirodi i svežem vazduhu.
Užice poče brzo da menja izgled. Prvi automobili, sa njima prvi prevoznici, mnoštvo gvožđara, kolonjalnih radnji, bakalnica, piljarnica, knjižara, apoteka, foto ateljea, štamparija, hotela…
Ostalo je zapisano, da je jedan od prvih užičkih šofera i prevoznika bio Savo Radović, koji je na Solunskom frontu bio vozač. Kasnije je vozio automobil Engleske dobrotvorne misije po užičkom kraju. Kad su otišli Englezi 1921, Savu su ostavili automobil. Uz Radovića u gospodskom Užicu između dva rata, bili su najpoznatiji taksisti i prevoznici Radovan Parišić Muto, koji je vozio i na relaciji Užice- Kosjerić, Mišo Jovanović Šlanjo, koji je vozio do Bajne Bašte, a tu je i Dragoljub Čučković Čučko, koji je vozio poštu. Već tridesetih godina 20. veka Užice ima 20 taksista-prevoznika, koji imaju taksi stanicu kod Parčića.
Nedelja je bila veliki praznik starih Užičana, zapisao sam davno jedno sećanje: – Odmah uz trotoar Gimnazije, poređani su automobili, najčešće “fordovi”, “ševroleti”. Danas takve oblike imaju oni iz bogatog sveta ili su u kakvim muzejima. Ovo su automobili užičkih šofera taksista-prevoznika i automehaničara. Oni su spremni da izađu u susret onima koji žele da se provozaju, ili paradno ili radi izleta u okolinu. Uz svoje naglancane čiste automobile stoje oni, vlasnici automobila, svečano ili prigodno – sporski odeveni, očekuju i svoje sugrađane.
I drugi steri Užičani su se sećali, Jovo Rosić: “Izgleda da je Pipelja najčešće za volanom, no, eto ih dolaze i odlaze Čučko, Naum, Jole, Beli, Radovan Muto, Šlanjov momak… Osim kratkih vožnji gradom, najčešće se porodice odluče za kraće izlete do Jovanove vode na Jelovoj gori, ili bliže do neke lepe kafanice ili česme dobre pijaće vode. Savo Radović je u svom autobusu odvezao izletnike na Zlatibor još jutros. Danas će probati jedrilice, izrađene u radionici Đoka Popovića na Carini, najbolji srpski jedriličari, u Krčagovu” i tamo će užički taksisti mnoge da odvezu…”
Na tadašnjim drumovima Srbije skoro do šezdesetih godina 20 veka vladala su rabadžiska kola, fijakeri i čeze. Onda su sva vozila pokretana na kurblu, što je bilo veoma naporno, akumulatori još nisu postojali. Prvi motorizovani poniri srpskih drumova vozili su tada kada se umesto žmigavaca, rukom pokazivao pravac skretanja. Sećam se, kada sam ja bio mali dečačić pedesetih godina dvadesetog veka, još se dosta vozila moglo videti sa mehaničkim pokazivačem skretanja. Žmigavaca je na vozilima bilo malo, uopšte u Užicu su se na prste mogli nabrojati oni koji su imali motorno vozilo. Dvadesetih godina, kada se nije ni pokazivalo skretanje na levu ili desnu stranu, vozači zapucaju sredinom druma, dolazeći nekad u situaciju da kurblom krče sebi put kroz gomilu pešaka. Na priloženoj fotografija Ilije Lazića na raskršću kod Prve osnovne škole, prvi šofer u Užicu, Savo Radović, u prvom užičkom automobilu, koji su mu ostavili engleski misionari, volan je na desnoj strani. Užički predratni taksisti voze Užičane u “karavanu”, na sahranu u okolini Užica. U Savovom automobilu je i pop, a iza većina pomenutih legendarnih užičkih taksista.
Iz višedecenijskih razogovora sa starim Užičnima, uspeo sam dosta precizno da analiziram kojim su se redosledom motorna vozila pojavljivala na užičkoj kaldrmi. Odmah posle prvog svetskog rata prve putničke automobile Užicu su imali Savo Radović i Velja Jovanović zvani Otrov. Savo je bio kafedžija, za vreme rata vozio je već pomenutu englesku dobrotvornu misiju i dobi taj automobil s volanom na kontra strani. On je tim automobilom prevozio putnike na Zlatibor, redovnije od 1927. godine. Potom je kupio autobus sa 20 sedišta i prtljažnikom na krovu.
I Milan “Puškar”, iz Užica imao je jedan od prvih automobila koji su Užičani zvali “stakleni fijaker”, vozio je poštu na relaciji Užice – B. Bašta i Užice – Požega. Bio je to veseo kafanski čovek, kome se događalo da posle nekoliko doveženih tura, lumpuje po nekoliko dana sa prijateljima u kafani. Iako je bio je naklonjen četnicima, vozio je Ljotićevskog komandanta Lautnera i zajedno sa njim poginuo od četnika u Sečoj Reci. Bio je jedan od onih koji su ljotićevci izložili na “Žitnom Pijacu” i uz sve počasti sahranili na groblju na Dovarju.
Godine 1925. Kalčo Grbić kupio je novi “Ford”, posle njega Mile Petrović sajdžija, pa Leko Nikolić. Posle njega Vidić, Dragi Čučković, Ljubojević zvani Beli, pa doktor Bračanac, hirurg, crnomanast, visok i krupan čovek, koji je čak imao sportski auto, prvi takve vrste u Užicu.
Neđo Sparić voskar, imao je automobil svega dva dana – razbio ga je u Dubokom potoku. I moj deda Vitomir je prošao slično kao i Neđo Sparić, samo mu je atomobil trajao nekoliko nedelja. Iako je sa uspehom odlazio na Zlatibor i savladavao sve one krivine Zlatiborskog puta, uspeo je da sa kolima udari u banderu pred kućom trgovca Vlajka Stojića… Naravno automobil je odmah prodao i vratio se starim prevoznom sredstvu, čezama.
Pomenuti Mališa Jovanović Šlanjo vozio je za Bajnu Baštu stalno, pa se može reći da je on prvi užički profesionalac vozač.
Većina užičkih automobila koje sam pomenuo u ovoj priči je završila u Pipeljinom dvorištu, u tom prvom užičkom auto otpadu. Raščišćavanje dvorišta je trajalo danima, samo lagera je odvezeno dva kamiona; kad su mislili da je dvorište čisto, ustanovili su da postoji još jedan sloj delova, školjki… Nažalost, u užičkom muzeju nema ni pomena tog perioda. Kada se u Užicu razvijao drumski saobraćaj, tada je bila najvažnija “Užička republika”, a danas je kasno. A i među državnim služebenicima nema ni entuzijazma, ni volje. Na Užičanstvenom će biti tekstova i fotografija za osnovu o razvoju saobraćaja u našem kraju i verovatno dovoljno za nekoga istoričara da počne sopstveno traganje.
