Užičani su se sa radošću spremali za doček nove godine, kao i ostali u Jugoslaviji pratili su sa velikim interesovanjem gde
Predsednik Tito sa Jovankom dočekuje Novu 1973. Zašto je to svake godine uzimalo veliku medisku pažnju ni tada a ni danas nikome nije jasno. Kako god, Tito s Jovankom je ovu Novu godinu dočekao u Crnoj gori u Miločeru u hotelu “Maestral”. Užičani su je po tradiciji dočekali u svojim kafanama oni bolje stojeći u hotel “Palisadu” na Zlatiboru. Ipak našto je bilo drugačije nego prethodnih godina, Prvi put je organizovan doček nove godine u Klubu Omladine, isključivo za omladinu. Broj karata je bio ograničen na 200, prednost su imali članovi kluba. Cena je bila 65 novih dinara, od čega je konzumacija bila 35 dinara.
Novinari iz Vesti su i ove godine sproveli anketu na ulicama Užica: – Gde ćete za doćek Nove godine?. Šezdesetih i početkom sedamdesetih godina bila je na užičkim ulicama prepoznatljiva ličnost, koju su svi Užičani znali i zvali: “Žiko Nosač”. Kada su pitali pomalo od rakije zagrejanog Žika Nosača u kafani “Pariz” rekao je: “Jao što je lepo u kafani ali meni je lepše u toplom krevetu pored moje Rade”. Većina Užičana je mislima kao Raketin vozač Buća: “Kud bi na Novu godinu nego da budem sa svojom porodicom ženom i sinom. Dočekaćemo je uz televizor, bez prijatelja, jer – iako, imam dosta prijatelja, nemam stan, da ih pozovem. Ako program bude dobar biće i veselja sa komšijama. Neki su citirali Moma Kapora: “Najlepše je privatno, a što se tiče ljubljenja mi se ljubimo svaki dan u podne”.
Tog 31. decembra 1972. do 3 popodne u večitom strahu Užičana da ne ostanu gladni za Novu godinu, su svi prasići, ćurke i kiseli kupusi nestali iz kasapnica i sa pijačnih tezgi. Sarme se krčkale, podvarci su bili po rernama, vina na sigurnim ladnjikavim mestima, samo još nedostajala vruća proja koju će domaćice pripremiti tokom dočeka i, zna se, televizijski program. Jer, tada privatno kućno praznovanje nije praznovanje bez televizije. Profa Miš Vas to pre podne u Gradskoj kavani na pitanje gde će za praznik? Odgovorio pitanjem: Ima li slađeg provoda od krckanja praseće kožurice uz ’Obraz uz obraz’, ispijanja ’semijona’ uz stare gradske pesme ili dremuckanje uz posleponoćni vestern?
Novogodišnji TV programi ove za doček 73’ dugo je panćen Od Čkalje i Đuze do očiglednog (ne)humora Čkalja je 1972. godine na snimanju novogodišnjeg specijala “Obraz uz obraz” imao samo jednu želju za dolazeću godinu – da ne bude gora od aktuelne. Moglo bi se reći da je ta rečenica primenjivija bila za 2021. više nego ikada.
Početak ova godine je najavilo nešto novo u politici u Užicu. Počela je čistka direktora državnih preduzeća. Ovoga januara je isključen iz Saveza komunista dugogodišnji direktor užičkog preduzeća “Papir” Radiša Stanković. Rečeno je da je svojm radom i zalaganjem dao značajan doprinos razvoju preduzeća. Ali, da je tokom svoga rada i angažovana zapostavio razvoj samooupravnih odnosa, ponašao se nesamoupravno i autokratski što je dovelo do sukoba u kolektivu. Posle ovoga događaja u Užicu su počeli da sumnjaju u samooupravljanje znajući kako je Stanković vodio preduzeće. Počelo je i Išćekivanje ko je sledeći. Užicu je održano savetovanje na temu: Krivični progon i kaznena politika na području okružnog suda u Užicu. Ovom savetovanju su prisutvovale sudije Vrhovnog suda Srbije Milutin Đukić i Slobodan Radaković, zamenici republičkog javnog tužioca Mika Gavrilvić i Obrad Cvijovć i glavni inspektor republičkog SUP–a Miša Vasikljević. U sali je primećen i Balša Govedarica. U Užičkim kafanama i kuloarima mestima gde se važne stvari usput tiho dogovaraju, mnogi su zaključili: “sprema velika čistka”.
Donet je zakon o zamrzavanju ličnih dohodaka. U Užicu su ga prekršile 18. privrednih organizacije i 16. vanprivrednih. Odmah su bili osuđeni od komunista, zatim i od ostalih. Povećan je i porez na luksuz. Rešeno je da se privatni sektor svede na uslužnu delatnost.
U toku meseca užički komunisti su podelili ordenje i priznanja između sebe i sopstvenih roditelja. Ordenje baratstva jedinstva, za hrabrost, za zasluge za narod. Između ostalih ova priznanja su dobili: Javoršek Dušan, Penezić Sreten, Penezić Milena, Kaljević, Žeravčić Vladan, Žilović Milun, Lazarević Sreten, Karaklajić Milan, Rosić Tihomir, Vitić Mirko, Zarić Mloš. Orden brastva jedinstva sa srebrnim vencem i orden za hrabrost predsednik Skupštine opštine Velimir Dogandžić, presednik Opštnskog odbora Saveza udruženja boraca Stanka Laković, član opštinskog odbora saveza komunsta Vladan Žeravčić, Vidosava, Dada Penezić, majka Slobodana Penezića Krcuna. Kada su kod nje kući došli da joj predaju odlikovanja tiho je rekla: – “A zar sam ja toliko zaslužila? Odlikujte mlađe”. Objasnli su joj da to nije samo zbog toga što je ona majka Sretena, Slobodana i Milene Penezić. Da ih je ona hrabrila, njih i njihove saborce, da joj je kuća bila uvek puna letaka i da su u njoj uvek imali pouzdanog saradnika. Sećali su se dana kada je policija pošla da pretrese Penezića kuću, kada je Dada sve spalila pa i diplomski rad Petra Stambolća. Koji je morao ponovo da ga napiše i kako mu nije bilo žao, “jer su tako spašeni mnogi drugovi”. Da je njen uticaj na formiranje njene dece presudan i da su se oni u napredan pokret uključili pre rata a u borbene redove prvih dana ustanka. Dada je sve to mirno slušala i ćutala, pomalo zbunjena prisustvom popriličnog broja novinara i fotorepora.
U isto vreme sudija Vladeta Cukavac u Ivanjci je kaznio na po trideset dana zatvora: zemljoradnika Milivoja Minjovića koji je u kafani u Kušićima pevao pesmu koja je omalovažavala druga Tita. Trgovca Miljka Midu Nešovića koji je u kafani “Lep Vidik” u Ivanjici “otvoreno napao politiku i stavove Saveza komunista Jugoslavije i društveno političkih organa i pravosuđa”. Miodraga Rakovića, vojnog invalida koji je takođe vređao KPJ. Kažnjenjen je i Jordan Đorđević iz Luka, “On je na skupu građana ovoga sela, u sali Zadružnog doma, gde je omladina igrala, javno vređao KPJ”. Da podsetim zaboravne i mlade ukratko koje bio Tito u posleratnom vremenu, mi Užičani ipak to treba da znamo jer nam je deceniama grad nosio Titovo ime.
Tito je 1948. godine rekao „istorijsko ne” Josifu Visarionoviču Staljinu, vođi Sovjetskog saveza – potez koji je šokirao i Istok i Zapad.Tako je utaban put političkoj neutralnosti Jugoslavije, koja je 1. septembra 1961. godine ozvaničena osnivanjem Pokreta nesvrstanih u Beogradu – međunarodne organizacije zemalja koje nisu želele da se opredele za neku od suprotstavljenih strana u Hladnom ratu. Bilo je komunista koji su posle raskola Tito-Staljin i dalje bili na strani Sovjetskog saveza, a dobar deo – čak i neki od Brozovih ratnih saboraca – završio je u zatvorskom logoru na Golom otoku u Hrvatskoj. Prema nekim podacima, do 1956. godine je na Golom otoku bilo zatvoreno između 17.000 i 32.000 ljudi, dok je oko 6.000 njih umrlo ili ubijeno. Zatvor je radio sve do kraja 1988. godine.
Godine 1968. širom sveta su buknuli studentski protesti, pa tako i u Beogradu, početkom juna. Protesti su bili protiv „crvene buržoazije” i birokratizacije društva, a tražili su bolji standard i ekonomske uslove, reformu univerziteta i „povratak izvornom komunizmu”. Država je na protest odgovorila akcijom policije. Nasilje tokom akcije nateralo je studente u blokadu fakulteta, a onda je 9. juna Tito preko televizije rekao: „Studenti su u pravu”.
Mnogi danas Titov režim vide kao autokratski – zbog nedostatka političkog pluralizma, gušenja drugačijeg mišljenja, titule doživotnog predsednika Jugoslavije – od 1953. godine do smrti i kulta ličnosti koji je gradio državnim praznicima – pre svega, Danom mladosti kao masovnim obeležavanjem njegovog rođendana 25. maja. Sastavni deo ceremonije bila je i Štafeta mladosti. Štafeta mladosti poslednji put je uneta na stadion JNA 25. maja 1987. godine, a održavanje sleta je zvanično ukinuto početkom naredne godine.
Tito je bio i veliki hedonista. Nije krio da voli da pojede, popije i zaigra, a znao je i da zasvira klavir. Držio se sa tadašnjim najpoznatijim svetskim ličnostima. U letnjoj rezidenciji na Brionima ugostio najpoznatije tadašnje svetski poznate ljude pa i englesku kraljicu Elizabetu II. Gosti su donosili poklone, a većina njih se danas nalazi u Muzeju Jugoslavije. Džon Lenon i Joko Ono su mu poslali pismo za „mir u svetu”, a astronauti iz posade Apolo 11 – Nil Armstrong, Majkl Kolins i Edvin Baz Oldrin, doneli su mu kamenčiće sa Meseca. Staljin mu je poklonio zlatnu sablju, avganistanski kralj Mohamad Zahir mu je doneo glavu Bude iz četvrtog veka nove ere, a princ Čarls maketu dubrovačkog jedrenjaka. Poštovanje njegovog lika i dela odali su mnogi visoki državnici i poznate ličnosti na njegovoj sahrani. Tada su se okupili predstavnici 127 zemalja sveta, zbog čega se Titova sahrana smatra najvećom sahranom jednog državnika u 20. veku.
U užičkoj kafani “Pariz” sedeo je šef prodavnice “Moda” i žalio se okupljenima: “Vi znate ljudi da u mojoj prodavnici ima štofa za svakoga i za bogate i za siromašne i one iz grada i one iz sela. Promet je više nego dobar ali nekakav žuti štof sa šljokicama niko nije hteo. Snizio sam mu cenu dva puta samo da prodam da ne stoji i opet niko da kupi. Na kraju ga “bacim” pod tezgu da ga rashodujemo kod prvog inventara. Pre neki dana u radnju uđe Mica, službenica iz Opšine, koju su moji ranici prozvali “Mica probiračica”. Zagleda po rafovima, nikako da nađe za nju štof, pa će – Sigurno pod tezgom držite što je bolje za prijatelje… Ja se prvo štrecnuh, pa se reših da izvadim žuti štof. – Kažem ja, za prijatelje uvek ima. Raskvocase Mica od zadovoljstva – divno, divno, prekrasan sa šljokicama. Odmah uzimama, koliko košta? Prodadoh joj po prvoj ceni i izađe veoma zadovoljna. Ja ostadoh još zadovoljniji. Nije prošlo ni sat kad u radnju uđe Ruška iz banke koja je tražila isti štof. Za njom uđoše oficirke Branka, Ljupka, Mila, za njima popriličan broj gospođa koje ne poznajem. Samo što sam prodao štof uđe frizerka Đula. Nije vreovala da je štof rasprodan, vikala je i pretila inspekcijom kako će tužiti “Modu” zbog protekcije. Zamislite sutradan me pozvaše u inspekciju gde sam odgavarao za delo povlašćivanja kupaca, ljudi moji”.
Onda je jednog ponedeljka, polovinom januara “pukla” vest po čaršiji, da je mladi autolimar servisa “Sevojno” Milenko Romanović, ispred kafane “Era” teško rano sa dva hitca iz pištolja prodavačicu “Gradine” Razmenku Selaković. Razumenka veoma lepa devojka odmah se svidela Romanoviću. Često je svraćao u prodavnicu “Klisura” gde je radla, ali joj se nije obraćao… Znao je da se ona viđa sa Mitrom Selakovićem koji je radio u “Raketi” već dve godine. Tri dana pre tragičnog događaja je sačekao i ispratio do autobuske stanice gde joj je izjavio ljubav. Ova ga je odbila, rekavši da ima mladića. Milenko nije odustajao sutradan je čekao ispred prodavnce, pa je zamolila poslovođu Radomira Matovića da je otprati. Sledeći dan je njen momak Mitar ispratio kući. Dok su stajali ispred kuće u “fići” se pojavio Romanović, zaustavio kola i rekao Mitru da ostavi Razumenku jer on želi da se sa njom veri. Raspravu je čuo njen otac istrčao iz kuće izgrdio mladiće a Rumenku odveo u kuću. Ona mu je rekla da joj Milinko preti pištoljem… Kada je sutradan ujutru pošla na posao, stigao je kolima u ulici Miloša Markovića zahtevao a uđe u kola da je odveze u prodavnicu. Preplašena ušla je u prvu zgradu i telefonom pozvala oca, koji je ubrzo došao i poveo je u prodavnicu, nameravajući da prethodno svrati u Miliciju. Kod kafane “Era” Milenko ih je stigao i bez reči izvadio pištolj pucao u devojku koja je klonula na ruke oca. Nekoliko minuta kasnije je odvežena u bolnicu. Milinko Romanović je pokušao samoubistvo ispalivši sebi jedan metak u grdi, a pošto je drugi otkazao, onako ranjen trčao je oko kilometar ipo ispod Starog grad i za jedno drvo se obesio sopstevnom kravatom… Teško ranjena Razumenka je preživela. Godinama posle ovoga događaja jedana rupa na fasadi pored vrata od kafane “Era” koju je napravio jedan od metaka koje je ispalio Romanović je podsećao na ovaj tragični događaj. Milenka koga je ubila prvenstveno velika neuzvraćena llubav do tada nezabeležena u Užicu bio je brat Sloba Romanovića tadašnjeg predsednika užičke omladine.
Ko je najpoznatiji užički trubadur i kada se pojavio na ulicama i užičkim trgovima? Jesen, mesec oktobar godine s početaka sedamdesetih dvadesetog veka. Kao i nekad pre rata, Užice puno svadbi. Idu svatovi pešice ili kolima, veseli, pripiti, zakićeni, pesma zvuci trube i harmonike ispunili glavnu ulicu, raspevala je. Ispred duge kolone “fića”, “fijata”, “opela”, “škoda”, “moskviča”, marširaju u dva reda trubači. Pred njima Čauš komandant parade. Niz široka pleća otego se peškir, glava mu upala u šiljak kapu izlepljenu golim “ženskama” isečenim iz zagrebačkog “Starta” a na šiljku kape lepršaju papirne trobojke. U ruci močuga, trebalo je štap… Odvažno vitla močugom zaustavlja automobile iz poprečnih ulica, reguliše saobraćaj, čauš postao saobraćajac, iz kolone mu mašu kokoškama, flašama koje drže i vozači i nakreću uz “`iveli”. Prigradsko se spustilo u grad.
Stariji Užičani sede na klupama u Malom parku sve to posmatraju, krste se i sećaju nedeljnih predratnih šetnji skromnih svadbenih veselja i pleh muzike koja je svirala baš tu u “Parčiću”. Prelepih užičkih devojaka, dama obučenih po poslednjoj pariskoj modi. Na mermeru stranice novosagrađene fontane u Malom Parku sedi sa svojim fanovima Mićo Kauboj, peva, svira gitaru istovremeno i usnu harmoniku: kantri, bluz, sopstvene balade; svadbare ne zarezuje dve pare, kad preteraju hoće da udari, s penzionerma je ljubazan…
Ovog januara 1973. većina Užičana je znala mladog Mića Kauboja, Mićo Mitrović Kauboj kao dečak je bio maštovito dete, oduvek je želeo da bude trubadur. Kantautor i testopisac, bavio se muzikom još u osnovnoj školi njegov zaštitni znak je oduvek bila usna harmonika i akustična gitara kao i impozantan izbor ljubavnih balada. Sličnog napuklog glasa kao u Dada Topića, Kauboj je zauvek ostavio trag u užičkoj pop muzici, napisao je stotine tekstova koje su izvodila i poznata imena YU pop scene. Iako je pokušavao u raznim užičkim grupama poput “Iskapa” ipak je najviše postigao kao samostalan izvođač koji je izvršio veliki uticaj svojim opredeljenjem ritam & bluz izvođača sa primesama kantri vestern stila na užičku publiku. Imao je blizu hiljadu nastupa tokom poslednji 50 godina. U prvoj deceniji 21. veka je najpoznatiji užički trubadur rado je nastupao sa impozantnim repertoarom po užičkim baštama i kafićima koji su negovali urbani način zabave.
