Odem na Zlatibor, častim sebe sa 10 ćevapa s lukom, tu u tek napravljenoj bašti “Promaji”, onih mali starinskih čiji se miris oseća par stotina metara. Koje zaliješ hladnim malim “Nikšićkim” i posmatraš, ništa ti ne promiče ko dolazi i odlazi… Tada sam najviše pratio lepotice one osamnestogodišnjakinje slagale mi se uz imidž.
To je bilo vreme kada se na neki način dosta toga u Jugoslaviji liberalizovalo, postalo sve dostupnije, komotno se napokon mogao svirati rokenrol, mogla je da se nosi duga kosa, a da ti neko zbog toga ne prigovori. Posebno oslobađanje, i to je za mene bilo najbolje vreme. Pamtim sedamdesete po lepim stvarima, Greše oni koji govore da smo živeli u diktaturi, tada je mirno moglo da se šeta ulicama i govori kako se misli i ako je bilo prtisaka od nekadašnjih boraca i revolucionara.
