Половина двадесетих година 20 века. Рано пролећно преподне, а градски електричар поправља квар на бандери. Испред Хотела “Златибор”, у хладу уз кафу, ужива ужички господски свет. Ту су и окружни службеници, пауза за кафу. На углу поред исписаног “хотел Златибор”, пано биоскопа са плахатом и рекламним фотографијама. Прича о хотелу “Златибор“ ту не започиње.
Књижевнику Добросаву Ружићу, професору Гимназије под крај 19. века, кад је крочио у Ужице, оте се дивљење једној кафани: “Ви који сте били у Ужицу, знаћете где је Јањићева кафана. Она је баш на углу једном, где је такозвана стара пијаца. То је једна од првих кафана у Ужицу. Ту је изјутра, у подне и увече заступљена сва интелегенција, која редовно долази да пије кафу, а традиција се наставила и у Хотелу “Златибор”…“
