“Голија” је била на голети, сама, а данас је потуно другачија. Година је 1962, био сам и ја ту као детенце, јер је мој отац Влајко водио курс, али нисам на фотки. Овај чико, што иде за скијашима, колико се сећам, био је послужитељ у Учитељској школи или неки мајстор и увек је ишао у Голију.
После седам дана прослава, баханалија, отварања објеката, дружења по кафанама, пуни утисака Ужичани су испратили 180.000 гостију и полако почели да се враћају својим дневним обавезма и досади.
Дрво не носи плодове, и у својој врсти је, вероватно, једини примерак у Европи.
У то време Ужичани су знали свако ужичко дете, из које је куће, ко су му родитељи и сви су се трудили да израсте у доброг човека.
