“Голија” је била на голети, сама, а данас је потуно другачија. Година је 1962, био сам и ја ту као детенце, јер је мој отац Влајко водио курс, али нисам на фотки. Овај чико, што иде за скијашима, колико се сећам, био је послужитељ у Учитељској школи или неки мајстор и увек је ишао у Голију.
Ужичко Народно позориште се уселило у нову зграду на Тргу, где се и сада налази. Ужичани су били одушевљени салом, на чијим зидовима су биле јагњеће кожице.
У то време они нису величином грађевина наглашавали свој друштвени статус, трудили су се да постигну отменост и склад, што је Палисаду давало посебност и ексклузивност.
Колики је тада био отпор према рокеролу, говори и податак да је спикер Алексић у једном моменту добацио “Ужичани певајте ужички, а не енглески”.
