Septemabar je počeo promenom direktora u zanatskom preduzeću “Centar”. Za direktora je postavljen Milisav Karajić, do tada komercijalista u “Bioktošu”. Pojavili su se problemi deponije koja je bila u Sevojnu u ravnici pored Đetinje, Železničke stanice i kuća. Pruga Beograd-Bar je peresecala put do deponije koja je morala da se preseli jer preko pruge nisu smela na tom mestu da prelaze vozila.
“Raketa” kupila je “Fiat 1300”, da služi kao taksi. To je bio i prvi pravi taksi u posleratnom Užicu. Taksi stanica je bila ispred Turist-biroa, ko je želeo taksi bilo je dovoljno da okrene 21-355 i vozač Aco Šarčević je vrlo brzo stizao na naznačenu adresu. Sem ovoga u Turist- birou su počeli da prodaju skupa inostarana pića, cigare i sličnu robu.
Ovog septembra užička sanitarna inspekcija je zabranila pijenje piva u prodavnicama pekarskog preduzeća “Sreten Gudurić”. Rečeno je da pekare ne mogu biti pivnice, da građani mogu tu da ga kupe, ali da ga piju kući.
Dom armije je otvorio vrata užičkoj omladini. Razlozi su bili razni. Nije bilo dovolno prostora u gradu za omladinske zabave a i bilo je isplatljivo. Na tim igrankama na kojima su svirale popularne “električarske” grupe “Vihori”, “Plave Suze” ili kako su ih stariji zvali “Bitlisi” su dupke (jednom je prodato 1800 karata) punili baštu ili veliku salu Doma JNA. Sem lepih trenutaka prelepih užičkih devojaka, zaljubljenih parova. Bilo je i ekcesa najčešće su ih izazivali Carinjaši koji su bili zaratili sa sličnima iz svih ostalih delova grada “Dovarjašima” “Krčagovcima”… Čak su zabranjivali devojkama sa Carine da ih momci prate kućama čekajući na Carinskom Mostu.
Tada je bio popularan momak, akcijaš, u Užicu bio Zoran Ćirić – Ćira koji je sa slomljenom nogom u gipsu uspe da prebije tokom igranke u Domu JNA troicu koji su maltretirali devojke.
Ostao je jedan zapis koji je ostavio Aca Rakić podoficir JNA. preneću ga u celini:
“U subotu su mladi opseli dom, ovde traže zabavu jer nemaju gde u gradu. Među njima se našli i oni koji bi želeli na silu da prisustvuju igraci. Jedan mlađi je pokušao da bez karte uđe u baštu. Dežurni vojnik ga je opomenuo da kupi kartu. Ovaj nasrće na vojnika, hvata ga za bradu i psuje. Naravno izvukao je deblji kraj. Ovaj primer je ostavio ružnu sliku ispred institucije kakav je Dom JNA. Prisutni obračunu se pitaju: dokle će ovako i kad će se stati naput sileddžjama? Ko treba da im obezbedi mesto za razonodu i gde je ono pravo domaćinsko vaspitanje? Jedan od starih članova Doma JNA je rekao inače iz veoma stare užičke porodice. “Mi smo u svoje vreme sami sebi stvarali zabavu, iako pod težim i drkčijim uslovima. šta ovaj sad hoće? Neće valjda da mu ja organizujem igranke. Koliko je on doprineo svemu ovome?
Iste večeri oko 23.45 časova, kada sam izašao iz stana, primetio sam dve devojke ispred stepenica, jedna od njih, sa dugom raščešljanom kosom, bleda u licu, drhtavim glasom je rekla: “Čiko siledžije nas jure noževima. Eno ih kod šumske uprave“. Kad sam upalio svetlo u dvorištu grupa od četri-pet mladića otrča u ulicu herja Dejovića, a onda prema Rakiskom pijacu. “Hoće na silu da idemo sa njima” – nastavlja druga sa crnom kosom. Devojke su me zamorile da ih otpratim do ulice. Jedna se priključila nepoznatom čoveku, koji je slučajno prolazio. Druga mi se zahvali i brizim korakom ode niz na sreću osvetljenom ulicim”.
Na trasu omladinske radne akcije “Novi Beograd 69” otišla je brigada užičkoga kraja koja je brojala 190 članova. Pošto su se komandant Zoran Ćirić (onaj isti već pomenuti inače posinak profesora Živana i učiteljice Vere Ćirić) i tadašnji predsednik užičke omladine Slobodan Romanović oprostili i izljubili pred postrojenom brigadom ispred Pozorišta otišli su na “Arbajt”. Učesnik iste radne akcije Dragan Perović – Rej je rekao da je bio super provod kada se vratio
Onda je objavljeno da je umro je Ho Ši Min, užički komunistički prvaci su objavili da su mu poslednje reči bile : “Moja prošlost znači malo. Ono što je važno to je naša budućnost”. Pokušali da utiču da ga svi žale kao oca prijateljskog vietnamskog naroda i posle tri dana ga više nisu pominjali.
I ovoga meseca je bilo zanimljivih događaja u restoranu “Plaža” oko pono}i je izbila tuča. Kada je milicija ušla u kafanu tuča je bila gotova Aco Dejović, (Užička legenda sa Dovarja) Milan Maksić – Vrlja, inače sa Carine ( Kasnije poznat po tome što je imao ringišpil “Maksov ringišpil”, (na mestu gde je današnji Zeleni pijac) i Slobodan Šojić. Njih trojica su sedeli za stolom i čekali miliciju. Aco, Vrlja i Šunja su izjavili da ih nisu tukli i isterali iz kafane iz zabave, već su to uradili zbog njihovog kulovskog ponašanja i nepoštovanja reda “u ovom omiljenom užičkom ugostiteljskom objektu”. Morli su da sednu na klupu pred opštinskim sudijom za prekršaje…
Radoje Martinović, zemljoradnik iz Uba je upamtio 5 septembar u Užicu za ceo život. Tog dana Radoje je prilegao na zid pored Đetinje preko puta pijaca i zaspao. Probudio se u reci. Skotrljao se sa zida usput razbio glavu i u pravom smislu došao sebi tek u Domu zdravlja.
Odlučeno je da jedina škola koja nije imala svoj prostor da ga najzad i dobije. Škola će se graditi preko puta škole “Dušan Jerković”, preko potoka na mestu gde su bile niz godina mehaničarske radionice i perionica “Rakete”, koje je ona izdala kada se preselila. To je danas škola “Radoje Ljubičić”.
Najavljivan problem je eskalirao, Užice nije imalo dovoljno vode. Rešenja profesora Pećinara nisu mogla biti usvojena svako je koštalo milijardu dinara. Užični su bili uznemireni. U nekim krajevima grada vode je bilo samo u toku noći ili u ranim jutarnim časovima. Pričalo se da je voda data Sevojnu pa zbog toga oskudica… Na kraju je naredbom ograničena potrošnja i planirano da se kao privremeno rešenje iskopa još jedan bunar u Turici.
Stanovnici Krčagova su protestovali što je rešeno da se tamo pravi Higijenski zavod. Zato se direktor Zavoda za urbanizam Zorica Ognjenović obratila javnosti:
-“Zavod za urbanizam je pokušao da prona|e lokaciju u gradu, pored Antituberkuloznog dispanzera i kod Dečijeg dispanzera, ali nije moglo Jer svaka druga lokacija izuzev ove joč dublje bi se uvukla u naselja. Šta bi tek bilo da se Zavod mogao locirati u gradu kad mu se osporava gradnja u Krčagovu? Protest građana zbog izgradnje Higijenskog zavoda U Krčagovu je rezultat neobaveštenosti. Tu opšte nema mesta protestu i panici. Opasnija je bolnica sa svojim zaraznim odeljenjem…
Najzad 21. septembra ove 1969. godine otvorena je nova zelena pijaca, tamo gde počinje uzvišenje prema Dovarju i periferiji. Mogima je laknulo. Gradnja pijace je započeta 1963. godine i prekinuta zbog nedostatka srestava. Jegomir Trmčić šef radne jedinice pijačnih usluga je tom prilikom rekao: “Posle svečanog otvaranja u popodnevnim časovima, izvršili smo prenos robe sa stare na novu, a prodavci robe treba sutra u ponedeljak da dođu na novu pijacu koja radi od 5 do 18 sati i nedeljom a i dravnim praznikom. Na staroj pijaci i dalje će ostati prodaja svih zanatskih proizvoda, alkoholnih pića, bostana, kupusa, paprike koje se na pijacu donose neupakovane u ambalažu. Na novoj pijaci proizvodi se mogu prodavati samo upakovani u ambalažu”.
Pekarsko preduzeće “Sreten Gudurić” otvorio je trinestu prodavnicu u ulici Jug Bogdanovoj br.10. Pekaru su otvorili u lokalu gde je bila poznata kafana “Radović”.
Zahvaljujući Valjaonici koja je izdvojila potrebna sredstva postavljen je trotoar iznad Drštvenog doma i Slanuškoj ulici od Doma zdravlja do pozorišta.
U Pozorištu je počela nova sezona predstavom “Oj Užice mali Carigrade” po romanu “Zolj” Miodraga Vergovića. Za ovu prestavu dramaturgiju je uradio Milovan Barić.
Zoran Šmakić: – Zoran Ćira je bio sekretar M. Z. Terazije 72/73g. kada sam ja bio predsednik SSO MZ Terazije a kancelarije su nam bile na plaži pored ribnjaka.