После рата Америчка помоћ је редовно стизала све до пред крај педесетих година. Снимио мој отац Влајко 1950. године у ужичком магацину Црвеног крста.
А Стеван Ћато Ћатић се сећа: “И ми Каранци смо једва чекали ужину у ђачкој кухињи да добијемо комад жутог качкаваља и млеко у праху, понекад згрудвано, па смо га гризли као јабуку. Ако се добро сећам на кутијама и конзервама писало “NOT TO BE EXCHANGED” или тако некако.”
Деци примљеној у дом, на улазу су због микозе (гљивична инфекција коже настала као последица дејства мале, тек кроз микроскоп видљиве гљиве) шишали косу и главу мазали јодом, па су она за Ужичане била „жуте главе”.
Дрвене гредице, изолација и лим – то је материјал за локале који су грађени на некадашњем Ћирином мосту 93-ће или 94-те године.
Тридесетог децембра 1955. године је у глуво доба ноћи избио пожар на ужичкој саборној цркви.
