Општина, парк, чесма… пада у очи скарабуџено поштанско сандуче испред Београдске робне куће. Моја Омладинска улица и Ђетиница. Ту је и моја стара кућа са двориштем, у коме је радио први ужички видео клуб “Видо радионица”, отворен 1984. Затим стари дрвени мост, код некадашне кафане “Зелена пијаца”. Зрњова воденица, а испод Драгова претворене у локале, тј кафане. Нова пошта, трафике код аутобуске, сличне и дан данас.
Живот дописнички нас је научио да о свему сазнамо понешто, да извештавамо о разним стварима – од непогода, политике, хронике, друштва, културе, спорта, забаве.
Деци примљеној у дом, на улазу су због микозе (гљивична инфекција коже настала као последица дејства мале, тек кроз микроскоп видљиве гљиве) шишали косу и главу мазали јодом, па су она за Ужичане била „жуте главе”.
Био је уторак 25. јуна 1996. године, када су Ужичани на 27. каналу UHF могли да прате Телевизиску мрежу ТВ Пинк.
