Године 2015. председник Русије, Владимир Путин, одликовао је Дану Милосављевић медаљом поводом 75 година од победе над фашизмом. Ова посебна Ужичанка носилац је и бројних југословенских одликовања. Орденом народног хероја Југославије одликована је јула 1953. године. Саборци су је описивали као жену изванредне храбрости. У борбама за Ливно, децембра 1942. била је тешко рањена, али се брзо опоравила и вратила у борбу. Учествовала је у биткама на Купресу, у Јајцу, Вакуфу, Бугојну, на Сутјесци. У току НОР-а била је борац Прве и Друге пролетерске бригаде.
Тетка Дана, рођена сестра ужичког завичајног писца Александра Лала Милосвљевића, је била заиста посебна Ужичанка. Рођена је у Биоски 1925. Са 16 година, 1941, постала је члан СКОЈ и водила једну омладинску групу у Ужицу у припреми устанка у ужичком крају. По стварању Ужичке републике, прве ослобођене територије у поробљеној Европи, почела је да ради у Ужичкој партизанској болници, а потом одлази у Трећу чету Ужичког партизанског одреда. После битке на Кадињачи, са главнином партизанских снага, повукла се према Рудом. Стално је тежила да буде борац. Остало је записано да је у битци код Рогатице, 1942, сама заробила пушку и одлучила да више не буде болничарка, него борац. Њену жељу у чети батаљона нису схватили озбиљно. Дана је решила да се обрати директно Титу. Када је кренула у Врховни штаб, срела је Сретена Жујовића, члана Врховног штаба, коме је рекла зашто тражи Тита. Тада је он позвао њеног команданта и он је дозволио да буде борац.
После борбе у Купресу 1. маја 1942, Дана је постала прво борац Прве, а затим Друге пролетерске бригаде. Постала је позната по храбрости, не само као борац и бомбаш, већ и као пушкомитраљезац. Када је постављена за десетара, поједини су са подозрењем гледали што им је командант млада девојка из Ужица. У првом јуришу на бункере, она је показала велику храброст, али и умешност у командовању, што јој је донело поштовање.
Децембра 1942. четврти (Ужички) батаљон налазио се у селу Љубићу у припреми за напад на Ливно. Усташе су изненадиле батаљон. Међу 17 рањених бораца, била је и Дана Милосављевић, коју су саборци изнели из борбе и са осталим рањеницима транспортовали у болницу у Гламоч. Кад је оздравила вратила се поново у батаљон Друге пролетерске бригаде. Године 1943. произведена је у чин поручника, када су уведени први чинови. У борби приликом преласка реке Ибар, њена јединица је остала одсечена од команде. Дана, знајући да у јединици има нових неискусних бораца, што може да утиче на исход борбе, сама је пошла на бункер уништила га и заробила митраљез. За њом су тада незадрживо у јуриш пошли остали борци.
Демобилисана је 1946. Вратила се у Ужице, где је била секретар ГК СКЈ за ужичку општину. Почетком 1948. прешла је у Београд и наставила студије на Београдском униварзитету. Бавила се политичким радом. За народног хероја је проглашена 6. јула 1953. године.
Умрла је фебруара 2018. у Београду. Остала је доследна идејама за које се борила.