Духовитост нас Ера у познатим анегдотама имају универзална обележја, обојене су локалним златиборско-ужичком бојом и од 19 века се свакодневно чују у Ужицу и крају. То је лака кафанска шала која насмеје, сатира која осуди, изражавајући читаву скалу осећања и мисаоних рефлексија. У тој вишеслојној структури ерског хумора, изграђеног на супротности: паметно – глупо, позитивно – негативно, може се наслутити извесно јединство супротности које се у причи смењују скривајући и откривајући истину.
Ако анализирам бројне ужичке анегдоте које сам прочитао, чуо и чујем свакога дана, закључио сам да су сачињене из више слојева: – горњи (површински) слој приче скрива истину. Ера јавно признаје своју неукост, привидно је понизан, повлађује јачем од себе, желећи да истакне своју инфериорност; – други слој приче јесте Ерин одговор, духовита, оштра “жаока“, којом он путем метафоре и пословичног изражавања узвраћа на напад и усмерава ситуацију на своју страну. Смех који тај осветнички хумор изазива, представља финиjе дисхармоније која издаје звуке зла, ружног, лажног и заблуд. Из трећег слоја приче израња истина, односно намена хумора, која Еру и мотивише на такво понашање, усмерено против ауторитета и људске несавршености, а у име човечности, социјалне правде и нагона за одржањем.
Шта нас праве Eре одликује, судећи прeма записаним анегдотама, али и личним боемским искуством? Виспреност која садржи: ведрину духа, мудрост, довитљивост, оштроумност, проницљивост, сналажњивост, духовитост, племенитост, опрезност, штедљивост, осећање националног поноса, беседнички дар, пословични начин изражавања, итд. Спојене у целину, све те одлике могле би се окарактерисати као карактер већине становника ерске области у Србији, а које се развило као последица основних искустава и облика заједничког живота. Није случајно што се и у литератури, а и у свакодневном говору те особине подводе под заједнички појам „ерски шеретлук“ у смислу доминантних карактеристика Ера југозападне Србије.
Зато нас Јован Цвијић сврстава у посебни варијатет динарског психичког типа са психичким својствима које чине ерски шеретлук. Ако избегнемо све научне анализе стручњака, запитамо се шта ми Ере уствари радимо у “ерском шеретлуку”? Одговор је наједноставнији, не желимо ништа друго него да надмдримо свога противника. И то је главна особина ерског и сеоског и урбаног шеретлука. Од познатог тандема Симе Терзића и Милекића, преко стихоклепца Миодрага Петровића Пипеље, изузетно духовитог професора Рада Јовановића, Митра Белог, др Симића, па и неваљалог градског преваранта Вишње, до још недовољно познатог шерета из ужичке поште, Шућура из Турице, сви они, па и ми остали смо праве Ере, који само желимо уз духовитост да надмудримо противника, било то у шали или у збиљи.
Ми Ере осим што испољавамо опште људску потребу за шалом, смехом, сатиром, имамо и локална обележја ужикога краја. Везани смо и за шаљиве приче о Ери за етнокултурну средину у којој смо поникли и коју ненамерно чувамо, изражавајући на тај начин и неке битније одлике менталитета ера тј. „ерски шеретлук“, који више од два века траје у овом подручју, о чему сведоче и етнографски записи са теренских истраживања.
На основу свега могу рећи да ерска анегдота представља један од веродостојних извора за одређивање карактера нас Ера и те основе за проучавања међусобне условљености културе и личности, као типског представника те посебности у српској култури.
